Malo je poznato da je voditeljka RTS-a Vesna Damjanić izbeglica iz Kistanja koja je u Srbiju došla u koloni izbeglica tokom akcije Oluja.
Ona je tada bila gimnazijalka i pisala je dnevnik. Svoje gorko iskustva izbeglištva zabeležila je u potresnom svedočenju. Na portalu RTS-a objavljen je deo iz njenog dnevnika.
„Posle 25 godina, prvi put imam snage da pročitam svoj dnevnik pisan u avgustu 1995. i prepoznajem sedamnaestogodišnju devojku koja ga je pisala“, navela je Dajmanić na početku svoje priče.
„Hoću da znam kuda vodi ovaj put mene i život moj, čiji je početak i čiji je kraj…, i tako, u sebi u izbegličkoj koloni koja ide ka Srbiji ponavljam stihove Partibrejkersa, čiju smo kasetu samo četiri dana ranije u Kninu, na legendarnom zidiću, non-stop puštali“.
I pišem.
Imam sedamnaest godina. I ovako vidim svoj svet tog avgusta 1995, doslovce, bez naknadnih doterivanja i korekcija, ni gramatičkih ni političkih.
Čak 240.000 pripadnika srpskog naroda putuje u nepoznato. Tom broju pripadam i ja sa svojom porodicom, znanim i neznanim prijateljima.
Danas je dan četvrti – 7. 8. 1995. i nalazim se negde iza Banje Luke na putu za Srbiju ili nešto već tako slično jer se cilj još ne zna, ali ovaj narod puno to i ne brine; uglavnom, Republike Srpske Krajine više nema, ona ne postoji, pale su pod ustašku vlast sve njezine opštine u roku od 24 sata, sem Istočne Slavonije, za čiju se sudbinu još ne zna.
Hrvati su zauzeli i Knin i Kistanje (6. 8. 1995. u 8 AM) i ostale gradove. Kolone civila u autima, traktorima, na motorima, biciklima i peške sa nešto malo svojih stvari kreće se sporo, ali i bezbedno bar za sada (konvoj ne diraju hrvatski vojnici i artiljerija).
Kako sam ja sve ovo do sada podnijela, ni sama ne znam opisati, valjda je dobro. Umorna sam, iscrpljena, u nekom iščekivanju, strahu…
Ne znam kako su ljudi u svetu reagovali na sve ovo. Krajina je očito ‘pala bez metka’ nakon pet godina borbe, ljudi smatraju da je njihova tj. naša zemlja prodana od ‘naše’ Srbije i Miloševića, ali to ništa ne menja situaciju.
I o tome ne mogu puno pisati jer ni sama ne znam šta je tačno, a šta ne. Moje pisanje moram privesti kraju jer se krećemo dalje. Želim samo da put dobro prođe.“
I prošao je, ali ne lako. Nakon tri dana, nakon granatiranja kod Brčkog, teškog prelaska Drine kod Rače, stigli smo do Srbije.
I nakon 25 godina, taj put još traje.
Moja najuža porodica – roditelji i dva brata – nije se okupila na jednom mestu od 1997. godine.
Tog 4. avgusta kada je krenula „Oluja“ imala sam, rekoh, sedamnaest godina. Već četiri godine sam bila izbeglica, jer je moje selo, Velika Glava pored Šibenika, bilo prva linija fronta, a moja kuća je ostala na hrvatskoj strani.
Živela sam u Kistanjama, a kao gimnazijalka, redovno sam pisala dnevnik.
Da postanem novinarka odlučila sam kasnije. Što nije slučajno, naravno.
U koloni sam čak dala i naslov svom putu – „Velika seoba Srba RS Krajine“. Tek sada vidim koliko sam precizno koristila znakove interpunkcije. I koliko sam bila tupa od šoka, skoro bez emocija.
A njih je uvek mnogo u ovo vreme – kada se sećamo „Oluje“.
„Oluju“ smo oprostili, šta nam se dogodilo – nismo zaboravili.
Kuću smo obnovili, nove domove sagradili. Učimo našu decu da je najvažnije biti Čovek, a da snagu treba crpeti iz tragedija poput „Oluje“.
Uznemire nas politički pokliči svake godine u ovo doba jer, kao i svako čudo, oni traju tri dana, a moji roditelji i hiljade Srba koji su se vratili na svoja ognjišta 365 dana grade suživot sa komšijama Hrvatima.
I dobri su u tome. I jedni i drugi.
Incidenata ima i oni samo pokazuju koliko je važno da se istinski razumemo i da zajedno gradimo budućnost, poštujući žrtve prošlosti na obe strane.
I konačno, iskreno mi je teško da razumem zašto se „Oluja“ slavi. Tog dana je iz svojih domova zvanično proterano 220 hiljada Srba, a 1872 je ubijeno i nestalo.
Među njima i moj prijatelj Milenko. Imao je 18 godina.
Za mene je 4. avgust dan kada zastanem kako bih se setila svih žrtava i odala im počast.
Danas, četvrt veka kasnije, verujem da je više nego ikada vreme da se složimo da su najvažniji suživot i tolerancija. I da na tome radimo svaki dan, svojim ličnim primerom.
Zato, svaki put kada posetim roditelje, mojoj kćerki Iskri kažem da su se njezini baba i did vratili tu, u svoju kuću u Dalmaciji, jer tu i pripadaju.
Jer je to ono naše čemu ću se i ja uvek vraćati i deliti život sa komšijama, rođacima i prijateljima. Bez obzira na nacionalnost.
Na kraju , ali i na početku, važno je biti i ostati Čovek. To me je naučio moj ćaća.
A Partibrejkersi u pesmi kažu „Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj“.
Sloboda je u nama. Mi smo sloboda.
Dodaj komentar