Vila sa Fruške gore: Srpska Jovanka Orleanka umrla zaboravljena i u bedi

Kosovo i rodoljublje bili su njena pesnička inspiracija, Vuk Karadžić je govorio da je ona njegova „kći iz Fruške“, Njegoš je hteo da je učini kneginjom Crne Gore, opevali su je Ljubomir Nenadović i Đorđe Rajković, a skončala je sama i zaboravljena lutajući beogradskom kaldrmom.

Milica Stojadinović je rođena u Bukovcu 1928 ili 1830. godine, ne zna se tačno jer su u ratu uništene matične knjige, a detinjstvo je provela u Vrdniku, mestu smeštenom na južnoj strani Fruške gore, u svešteničkoj porodici, kao jedno od šestoro dece.

Htela da bude Jovanka Orleanka

Počela je da objavljuje pesme već u trinaestoj godini kada je u „Serbskom narodnom listu“ iz Pešte izašla njena prva pesma. Ona je kao mlada devojka, postala veliki rodoljub te je već 1848. godine htela da ide sa ratnicima koji su bojevali u Vojvodini i da im uz gitaru peva junačke pesme, kao Jovanka Orleanka kako je to čitala u Šilerovoj knjizi. Otac joj to nije dozvoljavao ali je ipak uspela da se izbori i da ponosno korača pred narodnim povorkama koje su išle sa Fruške gore.

U tom periodu ponesena revolucionarnim zanosom koji je zahvatio celu Evropu Milica je pisala o rodoljublju, o vojvodi Stevanu Šupljikcu, Knićaninu… Kosovo je bila njena omiljena tema, a njene pesme se pojavljuju u srpskim listovima i časopisima “Vojvođanci”, “Sedmici”, “Šumadinci”, “Fruškogorci” i nešto kasnije u “Danici”.

Ona je prepoznata kao mlada, lepa i talentovana pesnikinja koja služi na ponos ponos cele srpske poezije te uspostavlja kontakte sa brojnim pesnicima. Mnogi od njih dolaze da vide i upoznaju „Fruškogorsku vilu“ ili „Vrdničku vilu“ kako su je zvali.

Prvu zbirku pesama štampala je 1850. godine, zatim 1855. i 1869, a potpisivala se najčešće kao Srpkinja ili “jedna Srpkinja”. Interesantno da su nneginja Julija i knez Mihailo Obrenović finansijski pomagali objavljivanje njenih izdanja. Od njenih dela najpoznatiji je njen pesnički dnevnik „U Fruškoj gori“ izdat u tri sveske.

Prva žena izveštač sa ratišta

Milica je bila i saradnica mnogih listova i čak se navodi kao prva žena izveštač sa ratišta, zahvaljujući reportaži pod nazivom “Srce i barikade iz Beograda”, nastaloj za vreme bombardovanja Beograda, juna 1862. godine, a koje je objavio “Madžarski dnevnik”. Prelazila je reku Savu samo kako bi videla hrabre vojnike.

– Nisam mogla srcu odoleti, da ne vidim vojnike Srpske…Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada… – opisala je svoja iskustva.

Milica je dva puta bila u Beču, 1851. i 1854. godine kada je odsedala kod Vuka Karadžića i njegove ćerke Mine, kako je navodila “posestrime po poeziji” i sa kojom se družila do kraja života. I njen odnos sa Vukom je bio prilično prisan. On je često svoju “kći iz Fruške”, kako je prozvao, posećivao u Vrdniku, a povremeno su i zajedno i putovali.

Čak je ubeđivao i da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, ali Srpkinja nije htela ni da čuje. Na prosidbeno pismo tog Nemca, odgovorila je: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti…”. Vuk Karadžić joj je objašnjavao kako se i on oženio Nemicom, “no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju”, ali nije vredelo.

Prijatelji i udvarači: Njegoš, Ljuba Nenadović…

Osim sa Vukom, Milica je bila u prijateljskim vezama sa Simom Milutinovićem, Petrom II Petrovićem Njegošem, Ljubom Nenadovićem… Neki od njih su bili i potencijalni udvarači pa je tako vladika Njegoš za Srpkinju napisao: “Ja poeta, ona poeta — da nijesam kaluđer, evo kneginje Crnoj Gori!”.

U Ljubu Nenadovića, njenog „pesnika od Avale“ je imala najviše poverenja i njemu je prvo slala pesme koje je planirala da objavi kako bi čula njegovo mišljenje. On joj je posvetio pesmu “Jednoj Srpkinji”, nakon čega je usledio njen odgovor “Odziv Srpkinje”. Često ga je posećivala u Beogradu i taj grad je za nju bio pojam slobode gde je potajno želela da se preseli.

Kada je ostala bez roditelja i bez izgleda za život u Vrdniku, jer je njen brat rasprodao skoro čitavo imanje, bila je primorana da ode u Beograd.

Život u bedi u Beogradu

Tada je u potpunosti prestao njen književni rad, a o tom periodu njenog života se malo toga zna. U to vreme ubijen je knez Mihailo, njen dotadašnji zaštitnik i mecena, a neki od njenih bliskih prijatelja su umrli i činilo se kao da su je u Beogradu svi više cenili kao “vilu sa Fruške gore” nego kada je došla među njih u grad.

Živela je u bedi, odala se alkoholu i prosila za hranu o čemu svedoči i poslednji susret Milice i Mine Karadžić Vukomanović u Beogradu. Srpkinja je bila „u čudnom odelu“, mršava i bleda. Nije ju prepoznala, samo je pružila ruku i rekla: “Udeli mi štogod”.

Umrla 25. jula 1878. godine u Savamali, u kući jednog trgovca Grka, potpuno zaboravljena u potpunoj bedi. Milica je sahranjena na Starom groblju na Tašmajdanu, a kosti su joj kasnije, 1905. godine prenesene u Požarevac, gde je 1966. postavljena ploča. U Vrdniku joj je podignut spomenik 1912. godine.