Mlada žena i majka, puna života i duha, nakon porođaja susrela se sa životnim izazovom i borbom da održi svoje zdravlje i bude tu za svoju porodicu. Vesna Maksimović nije ni slutila da će joj ćerka Sandra, koja sada ima dvadeset godina, biti jedino dete, ali su se problemi sa kukovima isprečili na putu proširenja porodice.
Vesna je inženjer, slikarka je i primer je jakih žena u našem društvu čiji duh se izdigao iznad teške zdravstvene situacije u kojoj se našla. Već u 43. godini morala je prinudno u invalidsku penziju.
– Porođaj je bio otkrovenje za mnoge stvari u mom životu. Od najlepših do najtežih. Počelo je bolovima u karlici i otežanim kretanjem nakon porođaja. Svoj 29. rođendan dočekala sam u šok-sobi Instituta za ortopediju Banjica. Prvu od ukupno četiri teške operacije imala sam samo sedam dana pre Sanjinog prvog rođendana, koji smo proslavili u bolesničkoj postelji. Držala me je nada da ću nakon druge operacije nastaviti da hodam kao pre – kaže Vesna.
Nije znala da će biti još teže. Intervencije zahtevaju dugotrajan i naporan oporavak. Zbog atrofije mišića išla je na fizikalne terapije i banjska lečenja, a zbog teških komplikacija odsustvovala od kuće po mesec i više dana u kontinuitetu. Tokom sedam nastupajućih godina zadobila je sedam rezova na koži, pregurala ugradnju dve proteze kuka, ali joj ništa nije bilo teško. Cilj je bio da se vrati kući.
– Svašta žena može da istrpi, ali me je najviše bolelo što nisam mogla da pratim Sandrine prve korake i što do dana današnjeg nikada za njom nisam potrčala u parku. Bolela je i neizvesnost. Da li ću ikada više stati na noge. Šanse su bile sve manje, bolovi sve jači, ali sam uporno, kad god su lekari to dozvolili, hodala sa štakama. Tako me ćerka pamti – nastavlja ona.
Bilo je trenutaka kada je suprugu Saši govorila da ne mora da ostane sa njom. Smatrala je da nije pravedno da provede život ograničen njenim stanjem. I danas pamti nevericu u njegovom pogledu kad je čuo šta mu govori.
– Nije bez osnova izreka da se na muci poznaju junaci i testira ljubav, što je moj dodatak. Muž je junački izdržao sve i bio mi najjači oslonac u životu. Naša ćerka je svetlo u koje gledamo. Ona je kruna moje dugogodišnje ljubavi sa srednjoškolskim drugom. Sada studira, završila je nižu muzičku školu, a ponosni smo na njene Vukove diplome, odbojkaške i plivačke medalje – s neskrivenim ponosom priča Vesna.
Da nije nje, kaže, možda nikada ne bi počela da slika na svili i ne bi imala toliko izložbi. Ni danas nije lako, bolest je tu, ali Vesna uprkos bolovima još uspeva da se samostalno kreće.
– Da ne potonete naučite tek kada prestanete da plivate. Kada se opustite i prestanete da mislite. Nikad se ne prepustite do kraja, ali ta borba i jeste lepota života. Moji svakodnevni bolovi su fizičke prirode, ali ih nadilazim kreativnošću. Ne razmišljam previše o svojoj nemoći, već se intelektom stavljam u poziciju moći da biram ko ću danas da budem. Sve što danas radim nije došlo preko noći, već iz potrebe da se napravi jedan jedini korak – ispričala je Vesna Maksimović.
Branka Gajić / Blic žena
Nasilje na porođaju: Mrzim kad dođu debele krave da se otele!
Dodaj komentar