Vesna Stojković svakog 5. aprila iznova proživljava najveću životnu traumu. Suze joj same naviru na oči i ni sama nije svesna odakle joj tolika snaga za borbu sa teškom sudbinom.
Svako proleće za Vranjanku Vesnu počinje sećanjem na NATO bombardovanje koje je na njenom telu ostavilo poseban pečat – kiša gelera oduzela joj je noge, a umalo i ćerku, da se nije telom bacila na nju kako bi je sačuvala.
Svaki 5. april za Vesnu Stojković (53) pedstavlja ponovno proživljavanje najveće životne traume. Suze naviru na oči, a ni ona sama ne zna odakle joj snage da se izbori sa teškom sudbinom. Naime, ova Vranjanka svako proleće započinje sećanjem na NATO bombardovanje koje je na njenom telu ostavilo poseban pečat – kiša gelera oduzela joj je noge, a umalo i ćerku, da se nije telom bacila na nju kako bi je sačuvala.
Drhtavim glasom priča i ove godine kako se uplašena našla nasred ulice baš onog trena kada su NATO bombarderi gađali kuće kod autobuske stanice u Vranju.
– Ćerka i ja smo izašle smo u šetnju i bile preko puta kasarne, to se desilo bez najave i uzbune, kada je pala prva bomba odletela sam. Kada je puklo ja sam samo pomislila kako moram da je poklopim sa svojim telom. Tada me pogađa detonacija i odletela sam, a dete mi ispada iz ruku. Zadobila sam prelom 7 rebara, pukla mi je plućna maramica. Geler mi je isekao palac. Tu je bio čovek rezervista na kapiji i dozivala sam ga da mi spase dete. Dok sam bespomoćno ležala gledala sam ga kako sa puškom u jednoj, a mojom ćerkom u drugoj ruci beži – objašnjava Vesna vidno potresena.
Kada se probudila u bolnici to je bilo poslednje sećanje koje je imala, ipak nije znala gde joj je ćerka i ta činjenica joj je ulila još veći strah. U bolovima traži da je puste iz bolnice kako bi otišla u potragu za malenom Marijom i barem malo smirila dušu.
– Prebacili su me kući u podrum, ali moje ćerke i dalje nije bilo. Po priči rezerviste on je zamolio neku ženu da je preuzme jer je i on bio povređen. Onda su dodavali dete bukkvalno od ruke do ruke i završila je u komšiluku u nekoj zgradi i tek uveče smo je pronašli. I ona je bila povređena, imala krvarenje i hematom na glavici – objašnjava Vranjanka.
Međutim, mir nije potrajao dugo. Prst na nozi joj je zašiven, ali bolovi se nastavljaju, te saznaje da ima gangrenu. Vesna odlazi na amputaciju, ali sudbina ni tu nije stala, dobija još loših vesti.
– Nepunih godinu dana nakon amputacije dobijam dve autoimune bolesti, a od letos mi je stanje naglo pogoršano. Dobila sam i tumor debelog creva i trenutno sam na biološkoj terapiji – priča Vesna, i dodaje da kumplikacijama nije kraj. S obzirom na to da je izgubila čak 14 kilograma, proteze za noge su joj velike, a za njihovo prepravljanje potrebno je oko 8.000 evra.
Dobri ljudi su joj pomagali dosad putem organizacije „Budi human“, međutim, novac za lečenje je skupljen, ali ne i za smeštaj, a kako nam priča, samo jedan dan košta čak 50 evra. Da nema unuku, ne zna šta bi je guralo kroz život. Sanja da se igra sa njom, smeje i uživa… Da šetaju po parku i trče dok se drže za ruke, ali ostvarenje Vesninog sna zavisi od svih nas.
– Samo mi moja malena daje snagu i ništa više. Nažalost, misli su mi crne, vezana sam za krevet i ovo je veoma jak psihički udarac – zaključuje ona.
Vesni Stojković možemo pomoći uplatom na njen žiro-račun: 160-6000000805434-17
ili na devizni račun: 160-6000000835225-78
Izvor: Telegraf
Dodaj komentar