Ponekad je najveća stvar koju možete uraditi iz ljubavi ta da je pustite da ide

Ja iskreno verujem u večitu i veliku ljubav, iako se često ponašam, pričam i izlazim na sastanke kao da nije tako.

Od romantike nemam prevelika očekivanja. Ne žudim za time da me neko obori s nogu. Ja sam jedna od onih retkih, možda pomalo i suviše zasićenih osoba koje zapravo uživaju u današnjoj kulturi neobaveznog muvanja i koje su srećne jer žive u dobu kada monogamija nije nužno norma.

Ali verujem u veliku ljubav jer sam je iskusila.

Imala sam onu ogromnu, značajnu ljubav. Ljubav koja te svega pojede. Onu ne-mogu-verovati-da-ovo-postoji-u-fizičkom-svetu-ove-planete vrstu ljubavi.

Onu vrstu ljubavi koja eruptira u nekontrolisani požar a onda se primiri u užareno ugljevlje i tako tiho i ugodno gori godinama. Onu vrstu ljubavi o kojoj pišu romane i simfonije. Onu vrstu ljubavi koja vas uči više nego što ste ikada u stanju da naučite i daje vam zauzvrat beskrajno mnogo više nego što uzima.

To je ona „ljubav mog života“ vrsta ljubavi, piše Lola magazin.

I verujem da to funkcioniše ovako:

Ako ste stvarno srećni, upoznaćete ljubav svog života. Moći ćete biti sa njima, učiti od njih, u potpunosti im se prepustiti i dopustiti njihovom uticaju da vas promeni to nemerljivih ranica. To je iskustvo koje se ne može meriti sa bilo čim drugim na svetu.

Ali evo onoga što vam bajke ne govore: ponekad upoznamo ljubav svog života, ali ih ne zadržimo.

Ne udamo se za njih. Ne provedemo duge godine pokraj njih. Ne držimo ih za ruku na samrtnoj postelji nakon što smo čitav svoj srećni život proveli sa njima.

Ne uspemo uvek zadržati ljubav svog života, jer u stvarnom svetu ljubav ne pobeđuje sve. Ljubav ne rešava nepomirljive razlike, ne trijumfuje nad bolešću, ne premošćava verske barijere i ne spašava nas on nas samih kada joj mi stojimo na putu.

Ne uspemo uvek i zadržati ljubav svog života, jer ponekad postoje i druge stvari pored ljubavi. Ponekad vi želite kućicu u cveću i troje dece, a oni žele bučnu karijeru u gradu. Ponekad je pred vama čitav svet koji treba istražiti, a oni se plaše da izađu u sopstveno dvorište. Ponekad imate snove veće od vas dvoje.

Ponekad je najveća stvar koju možete uraditi iz ljubavi ta da je pustite da ide.

Ponekad nemate ni izbora.

Ali evo još nečega što vam ne govore u vezi sa nalaženjem ljubavi svog života: to što niste završili s njima do kraja života nimalo ne umanjuje njihov značaj.

Neki ljudi vas mogu voleti više u godinu dana nego drugi u pedeset. Neki ljudi vas mogu naučiti više u samo jednom danu nego što bi neko drugi mogao za čitav život.

Neki ljudi vam uđu u život na samo neko vreme, ali naprave takav uticaj da ga niko drugi nikada ne može nadmašiti ili zameniti.

A ko smo mi da te ljude nazovemo ikako drugačije osim ljubavlju svog života?

Ko smo mi da umanjujemo njihov značaj, da ponovo ispisujemo uspomene na njih, da menjamo načine na koji su nas promenili na bolje, samo zato što su nam se putevi razišli? Ko smo mi da odlučimo da očajnički treba da ih zamenimo – da pronađemo veću, bolju, jaču, strastveniju ljubav s kojom možemo ostati do kraja svog života?

Možda samo treba da budemo zahvalni što smo opšte imali priliku da upoznamo te ljude.

Što smo ih mogli voleti. Što smo mogli učiti od njih. Što nam je život sada širi i bolji jer su oni bar za neko vreme bili deo njega.

Upoznavanje i puštanje ljubavi vašeg života ne mora da bude najveća životna tragedija.

Ako joj dopustite, to može biti vaš najveći blagoslov.

Pa ipak, neki ljudi je ni ne upoznaju.