Znate li kako žive deca u Zvečanskoj i ostalim domovima za decu bez roditeljskog staranja? A znate li kako žive deca sa poteškoćama u razvoju u našoj zemlji? Ili, još bolje, znate li kako deca sa poteškoćama u razvoju žive u Zvečanskoj?
Znate li ko o njima brine, sa čim se bore, od čega strahuju, čemu se nadaju, koga vole i za čim žude? Znate li da postoji tragedija veća od nemanja najnovijeg telefona, tableta, računara, skupih patika, emotivnih rastanaka i bolesti? Zove se – biti ničiji.
Odgovore na ova pitanja dala je Beograđanka Violeta Jerko Presečki (58), koju je slučajan susret sa, kako su joj ga tada predstavili, „detetom iz Zvečanske“ odveo na put na kojem je naučila šta znači stpljenje, šta znači bezuslovna ljubav, šta sve leči terapija „1001 poljubac“; put na kojem je otkrila svu lepotu nebiološkog roditeljstva i svu lepotu ljubavi između braće i sestara urednog i neurednog razvoja.
Upozoravamo vas da će vas njena priča na trenutke zadiviti, možda začuditi ili raznežiti. Kada pročitate neke od rečenica koje su joj bile upućene možda ćete se osećati gnevno ili imati potrebu da joj čestitate, ali da krenemo redom.
– Ja sam, pre svega, mama biološke i nebiološke dece, mama dece uzrasta od 22, 20, 18 i 10 godina, dece urednog i neurednog razvoja. Pobornik sam usvojenja kao savršenog rešenja problema koje nosi sterilitet, sa kojim sam se i sama godinama borila i koji ne mora biti prepreka da postanemo sretni roditelji. Zato govorim o lepotama nebiološkog roditeljstva i propagiram usvojenje i udomljenje.
Takođe, skrećem pažnju na dobre strane inostranog usvojenja i dobrobiti koje ono nekoj deci donosi. Bila sam asistent deci sa poteškoćama u instituciji i školi. Provela sam 15 godina kao volonter u domu za decu bez roditeljskog staranja i zaključila da je volonterizam u socijalnoj zaštiti i školstvu jedini mogući, brz i efikasan način na koji bi se moglo pomoći najpre mališanima sa smetnjama u razvoju, kako onima koji žive po domovima tako i onima u porodici.
Dobro sam upućena u kompleksnost njihovog života i odgoja i kako im se može pomoći posrednim i neposrednim načinima“, započinje Violeta Jerko Presečki za „Blic“.
„Različitost može biti naša snaga a ne slabost“
U trenutku kada ju je sudbina usmerila na decu bez roditeljskog staranja, Violetine ćerke su imale četiri i dve godine, međutim, te 2004. u dom nije mogla da uđe kao „običan smrtnik“, ali su joj se kao novinaru vrata širom otvorila.
– Par meseci sam prikupljala materijal i napravila tada seriju tekstova, prvih koji su prikazivali naličije života tih zaboravljenih anđela. Do tada su u medijima spominjani samo u kontekstu praznika kada bi im neko nešto poklonio, slikao se sa njima kako bi to prezentovao javnosti i prikazao svoju humanost i nahranio savest. Kako ona zaista žive odakle i zašto tu provode detinjstvo, ko su majke koje ih ostavljaju i zašto, nije se mnogo znalo.
Bilo je puno ostavljene dece sa poteškoćama koja su život provodila potpuno izolovana. Postojala su, ali kao da nisu bila živa. Na tom zadatku sam provela par meseci, a onda sam nastavila da delujem kao volonter – asistent deci sa poteškoćama i na kraju izašla kao mama.
To mesto je trajno obeležilo moje shvatanje sveta i prioriteta jer ko jednom tamo uđe, bilo u kom svojstvu, Zvečanska nikada iz njega ne izađe! Za dete je strašno da bude ostavljeno, ali je jezivo da je ostavljeno zato što ima neki poremećaj, bolest, „različitost“ sa kojom roditelji nisu mogli ili nisu hteli da se suoče. Najstrašnija tragedija za dete, strašnija i od bolesti, je da bude ničije! – govori Violeta.
Kako je vreme provodila sa decom koja su imala vrlo kompleksne razvojne i zdravstvene poteškoće, shvatila je da je potrebno da se što više edukuje, ne bi li im bila od što veće pomoći. Tu je, ipak, naišla na sledeću prepreku.
– U to vreme stručni delatnici nisu mnogo kontaktirali sa njima pa nisu bili voljni ni meni da daju neke instrukcije. Morala sam sama da uplivam u svet defektologije, psihologije, pedagogije, a imala sam sreću da tamo upoznam divnu doktorku, brižnu, požrtvovanu, riznicu svakojakih znanja iz oblasti dečijeg razvoja, te sam od nje krala znanja.
Istina, i njoj sam u početku bila pomalo čudna i imala je dozu rezerve misleći da sam novinar aligator koji bi od neke informacije hteo da napravi senzacionalnu priču. Vremenom se uverila da je moja misija potpuno časna. Posle posete deci, provodila sam neko vreme kod nje na malim „stučnim obukama – priseća se Beograđanka.
Saga o jednoj ljubavi
Jednog dana ta doktorka ju je zamolila da se posveti mališi na koga niko od zaposlenih nije hteo da obrati pažnju. Bio je bez osmeha, izbegavao pogled i odbijao kontakt. Sa 18 meseci još nije sedeo i ličio je na krpenog lutka, mlitav i beživotan.
– Ona je verovala u njega. „Videćeš kako je on pametan, samo mu treba ljubavi i razumevanja“, govorila mi je. Tako je počela saga o jednoj velikoj ljubavi. Osam dugih meseci, gotovo koliko traje trudnoća, sam se trudila oko njega dok nije zadobio moje poverenje i počeo da se osmehuje.
Kada smo srušili taj zid tuge i letargije, počeo je da napreduje. Prohodao je u 26. mesecu, počeo normalno da guta, da se igra, da očekuje, traži, negoduje. Jednostavno, postao je „normalno dete“- priča Beograđanka.
Ispostavilo se da dečak ima teško oštećenje sluha, pa se Violeta odmah bacila na izučavanje novih načina komunikacije kako bi mu aktivirala sva druga čula.
– Napredak je posle kratkog vremena bio savršen. Dečakova mama je bila srednjoškolka. Na žalost nije imala podršku svoje porodice da ga uzme. Čak ga je krijući od njih obilazila. Medicinske sestre su joj pričale o meni pa kada smo se slučajno srele, silno mi se zahvaljivala za sve što činim.
Nimalo nije ličila na svoje vršnjakinje, a još manje na profil devojaka koje ostavljaju decu. Želela ga je ali je do završetka škole i nekog osamostaljivanja imala još puno vremena. Budućnost je bila neizvesna. Nije htela da se saglasi sa inostranim usvojenjem i tako trajno izgubi kontakt sa sinom.
Jednog dana mi je rekla da će ga se odreći samo ako ga ja budem uzela jer je sigurna da ga volim i da će sa mnom biti srećan. Bilo je jako tužno videti tako mlado biće koje samo mora da donosi toliko važne sudbonosne životne odluke. Biću joj večno zahvalna na poverenju i časti koju mi je ukazala prepustivši mi da budem njegova mama – kaže Violeta.
Njena porodica je tako 2008. godine dobila troipogodišnjeg brata. Krajem te godine njen dečak je dobio kohlearni implant, koji mu je omogućio da nauči da čuje i govori. Godinama je išao na individualnu terapiju kod surdologa, upisan je u školu za osobe sa oštećenim sluhom i sada završava treću godinu srednje.
– Kada je on pošao u školu ja sam se vratila „poslu“ – volontiranju, shvativši da imam puno znanja i veština i da bi bilo šteta da ne nastavim da pomažem deci koja žive u domu i imaju neke razvojne poteškoće. Nisam bila ograničena pravilima struke i protokolom radnog mesta tako da sam mogla široko da sagledavam potrebe koje mališani imaju, te da pružam vrlo kvalitetnu individualnu podršku – ono što im je blagotvornije od neke uskostručne terapije.
Kada sam se vratila u Zvečansku promenila se kultura ustanove. Došli su mladi stručni kadrovi koji su bili mnogo posvećeniji deci. Shvatali su koliko im znače kontakti sa spoljnim svetom. Omogućili su ulaz velikog broja volontera. Deca su počela da idu redovno u škole, vrtiće, dozvoljeni su izlasci u kućne posete volontera, pa čak i na ceo vikend. Meni su omogućili neka stučna usavršavanja, ukazali poverenje da regrutujem i obučavam nove volontere – kaže Violeta Jerko Presečki.
Jednog dana predstavili su joj dvogodišnjaka sa kompleksnim razvojnim poteškoćama i invaliditetom kao posledicom porodičnog nasilja.
– Čim sam ga ugledala znala sam da mu je uz svakodnevni stručni rad logopeda, defektologa, fizioterapeuta neophodna i moja „terapija 1001 poljubac“. Svakodnevno sam sa njim provodila po par sati, dolazio je kod nas vikendom i praznicima i dobijao instant dozu pažnje i ljubavi. Napredak je bio fascinantan.
Vremenom smo se svi toliko zaljubili u njega da je bilo najlogičnije da pređe kod nas. I tako je od jula 2016. godine on postao novi član naše porodice. Život nam se potpuno promenio. Uopšte nije lako i jednostavno, ali ljubav je naš čarobni napitak koji nam daje snagu. O svakom danu bi se mogla ispričati mala zasebna priča, a poenta svega je da je naš Kuki siguran da je voljen, što je preduslov za dobar razvoj – priča Violeta.
Od hrane se preživljava, a živi od ljubavi
Da bismo bolje shvatili enigmu koja se krije iza etikete „deteta iz doma“, koju smo skloni da dajemo bez razmišljanja, ali i uspeli da prevaziđemo sopstvene predrasude, ona se osvrnula i na iskustva sa samog početka volonterske aktivnosti. U to vreme, kaže, volonterizam je u našem društvu bio enigma, pa niko nije ozbiljno shvatao njenu želju za tom aktivnošću.
Ni sada, priznaje, za to se nema puno razumevanja, a personalno volontiranje, sa decom u domu je gotovo neprihvatljivo. Prema Violetinom mišljenju, tome doprinosi i stav socijalne zaštite.
– Izgradili su jako čvrste, gotovo neprobojne forme kojima se deci može prići – usvojenje i tzv. hraniteljstvo. Sam naziv tog instituta je prestrašan. Dete se naziva hranjenikom, porodica hraniteljskom. Svi ti nazivi su potpuno zastareli, ponižavajući i ne oslikavaju odnos ljubavi, pripadanja, brige, nege…svega onoga što se u dete ulaže i odnos koji se sa njim gradi kada uđe u zamensku porodicu.
Svi svetski jezici taj odnos definišu daleko humanije kao nega, briga, prihvatanje (foster care, fostervård, famille d’accueil…). Hrana služi za preživljavanje, a od ljubavi se živi. Takođe, stalno se upotrebljava nakaradan, bankarski izraz – „interes deteta“.
Terminologija je vrlo važna u predstavljanju nekog odnosa ili osobe, usvojeno je i zaživelo je da je uvredljivo i ružno reći „invalid, mentalno retardiran, slep, gluv…“ već se koriste nazivi koji oslikavaju stanje „osoba sa invaliditetom“, (sa intelektualnim ili slušnim poteškoćama, slabovidošću…). U svakom slučaju treba govoriti o ljubavi kao osnovnoj potrebi deteta – napominje Violeta.
Kada je „brava“ sistema popustila, a Violeta uspela da uđe u dom, kaže, sve u vezi dece koja tamo žive, bilo je obavijeno velom misterije i stigme. U početku je, priznaje, i sama imala gomilu predsrasuda.
– Osuđivala sam njihove majke, čudila se razlozima za napuštanje, misleći da je ljubav biološka kategorija i da se ona rađa sa detetom. Na žalost, nije tako. Majka može da ne voli svoje dete, ali se o tome ne govori jer to nije socijalno prihvatljivo. Ali one kojima se to desi, a imaju funkcionalne porodice taj hendikep se mnogo ne primećuje jer ostali članovi porodice svojom ljubavlju i brigom nekako nesvesno to zamaskiraju.
Ostavljenu decu nije napustila samo majka već cela, pre svega njena porodica. Oni joj nisu pružili podršku kada se porodila tako da je, htela to ili ne, bila prinuđena da dete ostavi. Sve te mame imaju neku patologiju, emocionalnu, socijalnu, materijalnu, zdravstvenu, psihičku… I često je to lanac porodičnih nesreća koje je jako teško prekinuti jer se uglavnom prenose sa jedne generacije na drugu. Mi ne znamo njihovu muku pa ih ne smemo osuđivati – priča Violeta.
Priča o Bokiju i Belindi
U Zvečansku ju je „dovukla“ i zadržala ruka jednog petogodišnjaka čiji stisak, kaže, i sada može da oseti. Upoznala je dečaka blistave inteligencije i rezonovanja, dečaka bogatog rečnika, što su joj se činile kao osobine nestvarne za dete rođeno u domu, u to doba i u tim uslovima.
– Već u prvom susretu toliko me je zaslepila njegova harizma da uopšte nisam primetila, zapravo vrlo uočljiv fizički nedostatak – nije imao nogu! Odisao je ozbiljnošću, a bio je sav razigran.
Imala sam poverenje da mu ostavim svoje stvari, tašnu, telefon dok obavljam druge stvari po zgradi. Niti jednog trenutka nisam pomišljala da bi mogao nešto da uništi, pokvari… „Šta da kažem ako te neko zove?“, pitao bi me kada sam mu predavala telefon na čuvanje.
Tada sam i sama shvatila da dete ne mora biti malo, slatko, bebasto, „sa plavim očima i kovrdžavom kosom“ kako od toga socijalni delatnici, vole da prave famu, da bih ga iskreno poželela. Poželeo bi ga svako, samo da je imao priliku da ga upozna. Usvojila ga je jedna predivna američka porodica koja ga obožava i beskrajno su ponosni što im je on sin. Sada mu je 24.
Pre par godina je morala da mu bude amputirana i druga noga. Dobio je savršene proteze tako da je potpuno funkcionalan i samostalan. Završio je školu, radi i sa puno empatije pomaže roditeljima oko odgoja mlađeg brata koji ima ozbiljne zdravstvene poteškoće i takođe je usvojen – priča Violeta.
Dodaje da joj se Boki nedavno javio. Pročitao je, kaže, pismo koje je na rastanku dala njegovoj mami. Zahvalan je na vremenu koje mu je Violeta posvetila u detinjstvu i moli da ostanu u kontaktu.
– On nije ni svestan da nije prošao dan za ovih 20 godina a da nisam pomislila na njega – kaže Beograđanka.
Njegova drugarica Belinda je imala 11 godina kada ju je Violeta upoznala. Sa neobičnim i teškim oblikom paralize nije mogla normalno da se kreće i opslužje. Boki ju je hranio, a ona njega pazila i savetovala kao starija sestra.
– Njihov odnos je bio zadivljujuć. Počela sam da se družim sa njima nedeljom i praznicima, kada u domu nije bilo nikoga osim praznične postavke zaposlenih, kada se jela pašteta skorenjena od stajanja i kada bi se nad sve njih nadvila neka dodatna tuga zbog izolovanosti. Bila sam njihov animator, kuvar, frizer, fotograf…
Obožavali su da ispituju sadržaj moje velike torbe, Belinda je tu bila suzdržana, odmerena, a Boki spontan, znatiželjan, direktan, sestre su govorile „bezobrazan i nepristojan“. Ta torba im je bila kao bunar želja, uvek puna kojekakvih jestivih đakonija i drugih zanimljivosti koje su bile deo običnog sveta koji oni nisu poznavali, a bili su ga tako željni – priseća se Violeta.
Belinda je bila devojčurak na pragu puberteta. Zanimala ju je šminka i modni časopisi, ali najviše časopisi o uređenju stana. Pažljivo ih je listala i bila je fascinirana nameštajem, kućnim aparatima i svim onim stvarima koje čine domaćinstvo, a mi ih više ni ne primećujemo.
Raspitivala se kako provodim vreme preko nedelje, čime se bavim, šta rade moja deca… Jednog dana mi je stidljivo priznala da bi volela da dođe kod mene u goste. Bila je to tako skromna željica, ali u to doba i ogromna administrativna poteškoća.
Otišla sam u CSR tražeći način da to realizujem. Bahata socijalna radnica me je sa zgražavanjem pitala zar bih stvarno „jedno takvo dete dovela svojoj kući“?! Samoinicijativno sam se uputila na lekarski pregled kako bih dobila potvrdu da sam mentalno zdrava, te tako imala neko „pokriće“ da se uopšte družim tamo sa decom.
Belinda me je zabrinuto pitala šta će se desiti ako oni utvrde da ja nisam normalna. Prošla sam psihijatrijski pregled, ali susret sa socijalnom radnicom doma zdravlja je bio skandalozan. Kada sam joj objasnila da volontiram, ne samo da nije imala razumevanja već mi je rekla da ona nikada ne bi nešto radila za džabe i da je za takvu aktivnost „boli *****“!
Delatnica doma od koje sam zatražila pomoć, kako bi ispunila Belindinu želju, me je odbila rekavši da je to potpuno neostvarivo. Strašno je kako su pojedinci kojima je struka da se brinu za dobrobit dece zapravo njihovi najveći zlotvori, čudovišta bez emocija i empatije – smatra Violeta.
Belinda je njen gost bila tek kada se posle par godina čekanja pojavio njen američki tata, a u proleće 2006. godine je krenula u novi život preko okeana.
– Na žalost, njen tata nije ispunio obećanje da ćemo ostati u vezi. Uzalud sam slala čestitke za njen rođendan, praznike. Posle par godina sam uspela da im uđem u trag jer je to bila velika američka porodica sa više od dvadesetoro usvojene dece i kao takvi su se medijski dosta eksponirali.
Videla sam Belindu na slikama i tako nastavila da pratim njen životni put. Prepoznatljivi osmeh mi je bio garancija da je sretna. Ipak, nisam prestajala da istražujem način kako da sa njom stupim u kontakt, a onda mi je čarobni Fejsbuk to omogućio. Celu noć samo plakale od sreće i dopisivale se.
Mislila je da smo je svi zaboravili jer se nismo javljali. Bila je tužna i bilo joj je neprijatno kada je čula da njen otac nije hteo da kontaktira. Izvinjavala mi se što je zaboravila srpski pa moramo da pričamo na engleskom. Odmah sam obavestila sve iz Zvečanske koji su je voleli kako bi je i oni kontaktirali.
Sada joj je 30 godina. Živi samostalno u nekoj vrsti modernog stacionara gde ima pomoć defektologa, radnih terapeuta sa kojima putuje i odlazi na razne zabave i druženja. Sretna je, život joj ima smisao, a to je najvažnije. Nedavno me je zamolila da nađem neki sajt preko koga bi mogla da ponovo uči srpski – kaže Violeta.
U Srbiji bi Belindin život izgledao otprilike ovako – van svih životnih i civilizacijskih tokova, osobe sa tako teškim invaliditetom smeštene su po domovima uglavnom daleko od gradova i žive bez ikakvog cilja, svrhe i nade, pogotovo ako nemaju porodicu.
– Posle odlaska Bokija i Belinde u meni je ostala velika praznina. Nastavila sam da odlazim u Zvečansku, družim se sa novim mališanima i pomažem im u odrastanju. Bilo je još divne dece i velikih ljubavi. O svakome bih mogla da pričam satima. U jednog klinca sam se toliko zaljubila da i danas nosim u novčaniku njegovu sliku i pramičak kose.
Mladić koji je tamo bio na civilnom odsuženju vojnog roka i ja smo ga toliko voleli i mazili da je posle par godina, kada je otišao na usvojenje i kada su ga pitali šta bi voleo da bude kada poraste, rekao da bi hteo da napravi avion i dođe za Beograd. Veliki je uspeh takvom detetu u ranom uzrastu usaditi klicu ljubavi, ostaviti poruku u duši da je nekome bilo važno, lepo i voljeno, uprkos njihovom invaliditetu.
Kada sam se umešala u život tih mališana oni su postali moji, bez obzira čiji su formalno, gde žive, da li me se uopšte sećaju…Jako sam ponosna što sam im bar malo ulepšala odrastanje. To smatram najvećim uspehom i odličjem svoga života – ceni Violeta.
Mama deteta sa poteškoćama u Srbiji mora biti Spajdermen mama, ali je neophodan i Spajdermen tata
– Teorija je nepokolebljiva tvrdeći da je porodica najbolje ozračje za dete. Naravno da jeste, ali ako je to zdrava porodica, sa dobrim partnerskim odnosima, pristojne ekonomske situacije, ako je svesna detetovog zdravstvenog i razvojnog stanja, spremna da se sa tim nosi, da se menja u zavisnosti od deteta.
Neophodno je da voli to dete i da u njemu vidi sreću, a ne nesreću, bez obzira u kakvom je ono stanju. Ljubav je najvažniji gradivni element svake zdrave porodice. I, što je od izuzetne važnosti – podrška šire porodice, prijatelja, društva u celini, lokalne zajednice i drugih sistema poput školstva i zdravstva – zaključuje Violeta Jerko Presečki.
Izvor: „Blic“
Neobičan i kratak život Harisa Pućurice – dečaka kome je vuk bio čovek, a čovek vuk
Dodaj komentar