Usvajanje dece u Srbiji je tema koja se tek sporadično pominje, a o kojoj se uglavnom priča u svetlu humanosti i plemenitosti.
Ipak, Ana Jovanović (47) iz Beograda, koja je majka dve usvojene devojčice, ističe da se tu ne radi o nekakvom milosrđu, već o jarkoj želji da se zasnuje porodica i da se stvori dom ispunjen ljubavlju.
“Sada se pitamo zašto smo toliko razmišljali da li je to prava odluka ili ne. Ali da smo ranije doneli tu odluku, ne bismo dobili našu decu, čekali bismo ih. Oduvek smo imali tu opciju i bilo nam je prirodno”, govori Ana. Ona je pre sedam godina sa mužem prelomila – rešili su da postanu usvojitelji, nakon neprijatnih iskustava prilikom vantelesne oplodnje.
“Radili smo ono što i svi – pokušavali smo, ali nije išlo, pa kontrole, pregledi… Bila je jedna vantelesna oplodnja, koja je bila neuspešna i prilično kritična. Taj strah nas je ubrzao da donesemo odluku, jer to nije bilo prijatno iskustvo. Kada smo videli da se ne isplati dalje insistirati na takvom načinu, jer mom organizmu to nije prijalo i bilo je jako rizično, odlučili smo da definitivno krenemo u proces usvojenja”, kaže ona.
Kada su krenuli sa prikupljanjem potrebnih dokumenata za dete, to je sve trajalo mesecima, jer su budući roditelji i dalje imali brojne dileme i strahove. Najviše ih je mučilo kako će njihova okolina reagovati, da li će oni to prihvatiti, jer je to jako važno za srećno odrastanje dece. Ali, imali su i svojih duboko ličnih nedoumica.
“Najveća predrasuda je bila vezana za ljubav – da li će se stvoriti između roditelja i deteta. Bio je to najveći, ali najneopravdaniji strah, jer se ta ljubav rađa pre nego što vidite dete. Znate da je to vaše dete, postajete roditelj i to je bezgranična ljubav”, govori Ana.
Čitav proces teče jednostavno, ali traje – međutim ova majka kaže da to ima dobre strane, jer imate vremena da razmislite da li ste zaista spremni za tako veliki životni korak. Objasnila nam je kako sve to izgleda.
“Imamo psihološke procene sa pitanjima, kojih ima oko 200, ali sve to zavisi od centra do centra. Dolaze kod vas kući da vide dom, da vas upoznaju. Zatim imate školu roditeljstva, gde se srećete sa psiholozima, ali i usvojiteljima koji već imaju decu. Onda su to kao radionice, gde postavljate pitanja i delite svoje strahove. I taj deo je eliminacioni, jer neko dođe do tog dela, a i dalje nije siguran. Jer su jake predrasude kod nas, kao da se radi ne znam ti šta. Da li vam je dete došlo biološki, vantelesno, putem carskog reza, od druge žene – potpuno je nebitno kada se sve to završi”, ističe Ana.
Još jedno kontroverzno pitanje koje se pokreće je da li ćete moći da odbijete da usvojite dete ukoliko osetite da još uvek niste spremni, kao i da li će to imati posledice. Ana je imala baš takvu situaciju na početku svog puta – morala je da odbije da postane majka dva dečaka. Jednostavno, u tom trenutku nije osetila da može da im pruži dom. Bilo je to jako teško za nju i supruga.
“Sve vreme oni govore ‘osetićete u duši da li je to vaše dete’. A vama u tom trenutku treba egzaktan odgovor, mislite ‘kakva bre duša’. Sve vreme vam govore da ćete znati, a mi ne znamo kako da prepoznamo taj osećaj. Kada su nas odabrali za dva dečaka, mi smo jednostavno znali da nismo njihovi mama i tata, ali nismo znali zbog čega – da li je to bio strah? Plašili smo se, ako odbijemo, da li će nas ponovo pozvati, da li će nas skinuti sa liste. Bilo je teško da kažemo da nećemo”, objašnjava.
Međutim, za strahove ipak nije bilo potrebe – jer su dečaci pronašli drugi dom, a njima je uskoro stigao poziv koji je pokrenuo pravu čaroliju.
“Onda su nas pozvali i rekli su nam da je tu jedna devojčica od 14 meseci. Muž je pričao, njemu su krenule suze, rekao je samo: ‘stižemo’. Kao da smo čuli pesmu anđela, otišli smo do centra i pričali, pitali su nas da li hoćemo da vidimo sliku. Mi smo mislili ‘kakva slika, dajte odmah dete’. I to je to. Zna duša”, govori Ana.
Ana se danas sa ljubavlju priseća prvih dana upoznavanja sa svojom ćerkom. Sve je teklo sasvim prirodno, uz veliku podršku rodbine, komšija, prijatelja.
“Jako je neobično, jer nemate onu pripremu od devet meseci. Do petka ste radili nešto u svom svetu, a u ponedeljak ste sa detetom u kući, postali ste mama i tata. Dočekali su nas baba i deda sa suzama u očima i velikom tortom. Baš je bilo prirodno. Ne znam kako sam se snašla, jer nisam znala ništa o deci, ali smo sve brzo naučili. I opšta je ljubav”, seća se.
Ubrzo su usvojili još jednu devojčicu – ovog puta su sva dokumenta prikupljena za sedam dana, proces je tekao glatko, a najveća muka bilo je čekanje.
“Za drugu ćerku je bilo teško jer smo znali da je tu i da smo mi kandidati, ali nismo hteli da slavimo dok se sve ne završi. To je bio jako težak period, jer znate za dete ali ne znate da li ćete ga zagrliti”, otkriva Ana.
Ipak, u dom uigranog trojca uskoro je stigla još jedna članica. Danas su to mažene i pažene devojčice, koje svi obožavaju.
“Nijedno loše iskustvo nismo imali. U ulici su prigrljene kao njihova deca, a ne naša – kao i u rodbini. Jedino što shvatite je da oni koji imaju nešto protiv, ćute. Tačno vidite da im se onako zamrzne izraz lica i znate da su se ubacili u tu ulogu. Verovatno polaze od svojih misli ‘ja to nikada ne bih mogao, moji geni su od Nemanjića’. A muž i ja mislimo – da su one bilo koji naš gen dobile, mi bismo nadrljali”, našalila se srećna majka.
Sa svojim ćerkama ima transparentan odnos kada je reč o njihovom poreklu – ne krije im da su usvojene.
“Kod nas svi to znaju, to je najnormalnija stvar, potpuno nam je prirodno sve. Imam jedan album, koji je zapravo dnevnik fotografija, od trenutka kada smo podneli prijavu, do prvog zagrljaja, obroka… Onda im to pričamo kao najlepšu priču koja može da se ispriča deci – sa koliko ljubavi su one dočekane. One znaju da nisu kod mame u stomaku bile, već su krenula ta pitanja. Stvara se ta tako čvrsta veza, da jednostavno ništa ne krijemo o njihovom poreklu. To ne sme da se krije, jer ako se kasnije sazna, to je izdaja. Dete vam neće verovati, a nikad neće saznati od roditelja, već od komšije ili nekog tamo vozača”, objašnjava Ana za Nova.rs.
Najzad, ima jasnu poruku za sve koji možda razmišljaju da krenu njenim stopama.
“Slobodno neka se upuste u sve ovo – jer samo će darove dobijati. Dete je njihovo i nikada im ga niko ne može oduzeti. Njihovo je i pripada njima, a ljubav koju dobijaju i šalju će im dati takvo težište u životu. Neka krenu do centra pa će videti – ako im se otvara, otvara se, a ako ne – možda nisu još spremni”, poručuje Ana.
Dodaj komentar