Braćo mila i sestre napaćene, dolazi period koji i nije baš toliko prijatan kad pomisliš da si stotinama kilometara daleko od kuće. A tamo te svi čekaju, prase se okreće, pivo je hladno a ljudi topli. Sve što treba je da se nekako dovučeš u rodni kraj, međutim…
Prvo, torbe. Sizifovo kamenje koje iz tebe izvlači nadljudski napor dok sa desetog sprata spuštaš jednu po jednu. Nemojte da mi kažete kako ste puni optimizma i volje kada treba da spakujete sve silne torbetine i zakažete prevoz koji je već odavno popunjen i jedina preostala slobodna mesta su gepek i krov.
Čitava euforija oko odlaska kući padne u vodu kada shvatiš koliko cimanja treba da bi prešao nekoliko stotina kilometara. Vi što se vozite kolima mi se ne obraćajte. Doduše, moji slučajevi u najmanju ruku izgledaju kao selidbe jer mi se uvek pokvari mašina za veš (ili je nemam) pa vratim kući više stvari nego što sam poneo u Beograd.
Nekako to sve prođe, ajde, ideš da odmoriš. Ali tek počinju muke, druže. Penzosi kao da znaju kada su krucijalni trenuci da ulete na tvoje sedište i kupe karte mesecima pre Nove godine. U banci ne znaju da popune običnu uplatnicu ali znaju da onlajn naruče kartu, ma da. Najveća frka nastane kada vidiš da svi oni imaju buseve koji idu na svakih 45 minuta a ti ćeš morati da čekaš naredni tek za par sati i u pauzi pališ sveće moleći se da ti ostane slobodno mesto.
Onda juriš na voz, kao poslednja opcija da se dovezeš bar do pola puta. Tu se nađeš sa još stotinu istih likova i napiješ pa promašiš stanicu i završiš u Baru (dobro, preterao sam) ali to je jedna od jačih strana putovanja vozom. Okej, nije to baš putovanje, koliko usporeno razgledanje okruga širom Srbije. I ne moraš da želiš da pijanstvo i lepi trenuci traju što duže jer traju predugo, opušteno.
Ili onaj osećaj kada shvatiš da moraš da središ stan jer ideš na duže vreme iz istog pa nećeš da ostaviš svinjac jer gazda ima ključ i sigurno će pokušati da izvidi kakav si to stanar. Naravno da te baš briga šta čovek misli ali to može da te dovede u nezgodnu situaciju kada se vratiš i zatekneš druge ljude u stanu koji plaćaš uredno (verujte, desilo mi se i to). Znači, sređivanje stana ti ne gine. Rukavice i deterdžent u ruke. Praznična idila.
Ali, ništa nije teško kad znaš da ćeš konačno lepo da se odmoriš i na miru da spremiš neki ispit. Stvarno? Ko još uči kod kuće, aman? Pozdravi se sa knjigom dok si na odsustvu sa faksa, samo najjači se late učenja i (garantujem) završe faks godinama pre nas običnih smrtnika. Kako da uzmeš knjigu kad te na svakih deset minuta zove ovaj ili onaj da se vidite jer je to verovatno jedini period u godini kada ćete prozboriti neku.
Pre toga ste bili na „vidimo se na kafi, imam tvoj broj zovem te ‘naravno’ „. A aprilski rok ne prašta, taj ne zna za Uskrs i praznike. Mesec u najavi završavaš sa 10 kila više i par ocena manje nego što si očekivao da će biti u indeksu.
Ipak, došao si kući, izmoren, posle čitavog dana putovanja i avanture koja se dešava jednom godišnje (srećom, inače bi bilo fatalno) ulaziš na vrata a majka te dočekuje raširenih ruku. Onda shvatiš zašto biti student iz provincije ima posebnu čar.
Izvor: Blic
Dodaj komentar