Umesto smrti i kraja patnji mi i dalje sadistički slavimo rođenja praveći se da vrednujemo život

Svakodnevicu na relaciji „pos’o, kuća, birtija“ mnogi vide kao suvo preživljavanje čuda zvanog život. Rađamo se uz slavlje i veselje, barem većina nas, a umiremo najčešće uz suze i beskrajnu tugu naših najmilijih.

Kada malo stasamo i vidimo život očima smrtnika koji prodaje svoje dragoceno vreme zarad crkavice zvane plata, koja mu u najboljem slučaju obezbeđuje hleb na astalu i plaćene račune kako mu izvršitelji ne bi oteli ono malo „luksuza“ koji je nasledio ili stekao za života, počinjemo da uviđamo paradoks življenja, odnosno onoga što zovemo „krpljenje od prvog do prvog“.

Tada nam pod upitnik dolazi i sama euforija rođenja iako ni tada ne prestajemo sa proslavama rođenja dece koja će sutra biti isto tako iznajmljivana na satnicu zarad tuđe poslovne računice i željenih profita.

Kada se govori o proširenju porodice nekako se uvek setim replike Nebojše Glogovca iz filma „Žena sa slomljenim nosem“:

– Ne bih imao dijete ni za šta na svijetu. Šta je smiješno? Šta treba, da ga maltretira neka budala, je li? Da ode u rat? Da dobije rak? Da ga ubije neki idiot na ulici? Da se zlopati cijelog života da zaradi nešto i da ostane bez iđe ikoga i ičega? I sve to da bi na kraju umro? Pa nisam ja sadista, gospođo.

Ovakav za mnoge pesimistični stav, a za druge stav bliži realnosti, teško je negirati kada se ovaj zemaljski život stavi na tas, kada se saberu i oduzmu svi dobici i gubici koje ovaj neponovljivi život pruža svakome od nas.

Gledajući kroz istoriju, mnogo je više onih koji su za života okusili pakao no onih koji su se približili rajskim vrtovima. Toliko nepravde, neravnopravnosti i okrutnosti u međuljudskim odnosima navodi na pitanje – čemu se radujemo i šta mi zapravo slavimo pri nečijem rođenju?

Da li je iza svega naša sebična potreba da nunamo kolevku i brinemo o nevinom biću koje ništa nikome nije skrivilo samom svojom pojavom među nama, svojim prethodnicima među živima, ili se ovde zaista život vrednuje, ceni i slavi kao najvrednije i jedino što zaista posedujemo?

Ako je stvaranje dobrih ljudi sredstvo u misiji i borbi protiv zla, gde onda grešimo i kako je moguće da dobri ljudi osećaju užasnu dozu inferiornosti u svetu kakav jeste?

Živeći ovde, tumarajući po utabanim stazama predrasuda, mržnje i poneke ljubavi, dolazim do zaključka da je racionalnije da slavimo završetak ovozemaljskog života, da je bolje čoveka otpratiti uz pesmu i veselje (bez zdravlja) i uz kakvu nezaboravnu zabavu jer ne znamo kuda ga šaljemo, u neku sasvim nepoznatu avanturu, dok pri rođenju svi vrlo dobro znamo u koji moralni ponor i kaljugu dolazi potpuno neukaljano božje stvorenje i kakve će sve spodobe, rospije i krvoloke morati da zaobilazi na svom životnom putu.

Na sve ove zabrinjavajuće misli podsetila su me interesantna saznanja o jednom plemenu koje živi u provinciji Radžastan, na severu Indije. Reč je o zajednici Satija, sačinjenoj od 24 ciganske porodice raštrkane širom provincije, koje žive uglavnom kraj puteva u nekoj vrsti privremenih skrovišta.

Pripadnici ove zajednice uglavnom su nepismeni, poznati po svojoj sklonosti alkoholu, dok se žene neretko odaju prostituciji.

Ovaj težak život njih ne inspiriše na radost, te se rođenju deteta ne pridaje neki naročit značaj. Sa druge strane, smrt se ovde obeležava vrlo svečano u skladu sa mogućnostima.

Organizuje se zabava, oblači se najbolja odeća, nabavlja se omiljena hrana i najkvalitetnije piće koje se može priuštiti.

Kakva je naša realnost nismo toliko daleko od jednog ovakvog scenarija. Istina, da krenemo sa ovom vrstom običaja imali bi mnogo više razloga za „slavlje“ jer je u našoj zemlji broj umrlih daleko veći od broja novorođenih.

Došlo je vreme da ozbiljno razmislimo na ovu temu jer bivstvovanje u Srbiji više liči na neko predvorje smrti, nego na radost života te i ne čudi što mnogi mladi, talentovani i školovani ljudi žele da pobegnu odavde glavom bez obzira.

Dok ima ljudi i ljubavi ima i nade, a šta je sve potrebno da se napravi neverovatan istorijski zaokret i da život ovde ponovo dobije smisao nakon svega i nije sasvim jasno. Mi smo rođeni da tražimo smisao u vreme besmisla, da prizivamo opravdanje što postojimo i da se borimo za bolji svet i pravednija društva bez obzira na silu koja je stala nasuprot nas. Pa dokle dobaci, jer niko ovaj život nije preživeo.