Umberto Eko bio je književnik, filozof, istoričar srednjeg veka, istoričar književnosti, eseista, lingvista i semiolog. Živeo je i radio u Italiji. Za svoj književni rad je pokupio mnoge velike nagrade, a njegovo najpoznatije književno delo „Ime ruže“ doživelo je i uspešnu filmsku ekranizaciju. Njegova poznata dela su i: „Fukoovo klatno“, „Ostrvo pređašnjeg dana“, „Tajanstveni plamen kraljice Loane“ i dr. Kroz svoja istraživanja o znakovnim sistemima koje ljudi koriste ili su koristili u svom društvenom životu, i kao profesor Univerziteta u Bolonji dao je značajan doprinos razvoju semiotike kao nauke. Njegov stvaralački opus obogaćuju i romani namenjeni deci. Napustio nas je 19. februara 2016. godine.
Bliži se godišnjica njegove smrti, pa u čast ovog velikog pisca Luftika svojim čitaocima poklanja ovaj tekst koji sadrži segmente Pisma koje je pred kraj svog života napisao za svog unuka, a kroz koje se zapravo obraća svim mladim ljudima. „Pismo mom unuku“ govori ustvari o tome zašto je danas, u kompjuterskoj eri, izuzetno važno obogatiti svoju memoriju i negovati sećanje.
O upotrebi interneta
Umberto Eko je smatrao da internet ima svoju dobru stranu i da bogatstvo informacija koje sadrži može dati doprinos obrazovanju mladih ljudi i dece i obogaćivanju njihovog znanja.
„U eri modernih tehnologija nas samo jedan klik deli od informacija i znanja bez opterećenja da moramo da pamtimo. Istovremeno smo i izbugili naviku pamćenja i zaboravili da negujemo naša sećanja i memoriju. Ja, kao sedi starac nezanimljiv sam kao pojava mladima i ne želim da savetujem deci da ne koriste smartfone i računare, već da prilikom upotrebe obazrivo biraju sadržaje koji im se nude na internetu“.
On se fokusira na savremenu i potpuno novu bolest „gubitka pamćenja“ koja je pogodila sadašnje mlade generacije, ali i one prethodne koje su već na fakultetima.
„Kada želiš da saznaš gde se nalazi Kuala Lumpur ili ko je bio Mikelanđelo, jednostavnim pritiskom na dugme to možeš naći na interentu i odmah naučiti ono što te interesuje. Vrlo je važno da onda kada nešto pročitaš, to i upamtiš, da ne moraš opet da tragaš za tim na internetu, već da učiniš da to tvoje novo otkriće postane deo tvoje riznice znanja.
Internet nudi mnoštvo odmah dostupnih informacija, ali odvraća pažnju od namere da taj sadržaj trajno upamtimo. To je kao navika čoveka da od jedne ulice do druge odlazi autobusom ili metroom, što je zgodno u slučaju žurbe, ali vremenom to pređe u naviku, te čovek sve manje hoda i na neki način postaje kao osoba sa posebnim potrebama, jer kao što je nepokretan čovek vezan za svoja kolica, tako i čovek koji se stalno vozi postaje vezan za svoje autobusko sedište“.
Ekov recept za negovanje i razvoj memorije
Eko savetuje mlade naraštaje da brinu o svom intelektu, da ga neguju i svakodnevno treniraju, isto tako kao što vežbaju i neguju svoj fizički izgled.
„Mozak je zapravo mišić pokretač svake ljudske aktivnosti. Ako se ne vežba i nije aktivan, on slabi i propada. Druga posledica neaktiviranja našeg mozga je povećan rizik od Alchajmerove bolesti u starosti. Ja sam od malena praktikovao da svakog jutra učim neki sadržaj napamet, a za decu su najzgodnije pesmice. Ukoliko dete ne voli poeziju, to može biti neki drugi sadržaj koji je primamljiv detetu. Dečaci na primer mogu da uče sastave fudbalskih timova. Sa svojim drugarima mogu i da organizuju takmičenje u pamćenju, a sve u cilju razvoja memorije.
Ova sposobnost je vrlo važna u svim segmentima života, a posebno tokom školovanja. Kompjuteri su nastali po uzoru na ljudski mozak, ali mozak čoveka ima mnogo više veza nego računar. Mozak je tvoj računar koji je stalno aktivan. Uvek je sa tobom i ukoliko ga vežbaš, on će umnožavati svoje veze. Samim tim će se i razvijati i služiti te 80 ili 90 godina“.
Važnost poznavanja prošlosti radi razumevanja sadašnjosti i planiranja budućnosti
„Svako od nas rođen je u jednom istorijskom kontekstu. Pre našeg rođenja, hiljadama godina unazad odvijali su se mnogi događaji. Ono što se događa danas, ali i očekivanja budućih događaja, ne mogu se razumeti bez upoznavanja i pamćenja događaja iz prošlosti. Sa prošlošću se možemo upoznati putem knjiga, enciklopedija i starih časopisa, ali i putem interenta.
Dakle, internet ne treba koristiti samo za ćaskanje sa prijateljima i igranje igrica, već i za proučavanje svetske istorije. Ko su bili Hetiti i Kamizari, kako su se nazivali Kolumbovi brodovi. Kako su nestali dinosaurusi, da li je Nojeva barka imala krmu, kako se zvao predak vuka, da li je bilo više tigrova na zemlji pre 100 godina ili danas, šta je bilo carstvo Mali, ko je govorio o Imperiji zla, ko je bio drugi papa u istoriji, kada se prvi put pojavio Miki Maus… Pitanja se mnogu nizati u nedogled. Sve ovo bi valjalo upamtiti, jer može biti zanimljiv predmet istraživanja.
Vreme neprestano teče. Vi ćete jednoga dana ostariti i onda kada se zamislite i zavirite u svoje pamćenje, činiće vam se kao da ste živeli hiljadu života. Činiće vam se kao da ste prisustvovali bici kod Vaterloa, da ste bili svedok ubistva Julija Cezara, ili da ste videli mesto gde je srednjevekovni monah i alhemičar Bertold the Black usled namere i pokušaja da stvori zlato mešanjem različitih supstanci u malter slučajno pronašao barut. Nasuprot vama, većina vaših prijatelja koji ne žele da bogate sopstveno pamćenje živeće jedan jedini sopstveni život. Život tužan i siromašan. Život bez velikih emocija.
Zato, bogatite svoju memoriju!“
Naslovna fotografija: wikimedia/Bogaerts, Rob
5 Diznijevih projekata koji su ostali zaglavljeni u mašini
Dodaj komentar