Akademski slikar i priznati likovni umetnik, Milivoje Kostić, jedan je od pionira 3D umetnosti ne samo u Novom Sadu, već i celoj Srbiji. Ulična umetnost u tri dimenzije svoju ekspanziju je doživela početkom druge dekade 21. veka. Prvi put je za ovaj vid umetnosti saznao kao već izgrađeni slikar, u 40. godini života i odlučio da tome posveti veću pažnju.
Kada ste prvi put saznali za ovaj vid umetnosti i šta vas je navelo da se počnete baviti njom?
Putem interneta sam prvi put saznao za ovaj vid stvaralaštva. Zainteresovao sam se kako su umetnici rešili to da se dvodimenzionalni crtež sa papira menja i pretvara u oblik koji odaje 3D efekat u urbanom prostoru. Postavio sam sebi izazov da uradim nesto slično. Kada sam rešio tehničke i geometrijske probleme, došao sam do likovnog dela, gde sam mogao da odahnem. Slično je kao stvaranje bilo koje slike, samo su podloga, kao i proces pripreme, nešto drugačiji. Pozitivne reakcije i podrška osoba koje poštujem, prirodno su me podstakle da nastavim sa istraživanjem i daljim usavršavanjem. Prvi 3D crtež na otvorenom prostoru u Srbiji, kutiju sa flaširanom vodom, uradio sam u Novom Sadu, novembra 2011. godine.
Najveći problem predstavljaju naši trotoari, koji se decenijama nisu obnavljali ili su nestručno krpljeni. Oni nude obilje rupa, izbočina i pukotina, ali ni dva kvadratna metra ravnog, čistog prostora, na kojoj bi se izradio makar omanji crtež.
Zbog čega je 3D slika zanimljiva i čemu služi?
3D street art je vrsta dvodimenzionalne umetnosti za koju je specifično „uživo“ oslikavanje na ravnoj površini, a daje nam trodimenzionalnu optičku iluziju iz određene perspektive. Takva slika je estetski efektna i zanimljivog oblika iz svih uglova. Pošto je u pitanju anamorfna slika – izobličenje, doživljaj je sličan kao kod promatranja dela umetnika nadrealizma. Najjači utisak ostavlja kod posmatrača kada se transformiše u 3D, gledano sa određene pozicije.
Koliko je ovaj vid umetnosti zastupljen u Srbiji?
Nemam informacije da se još neko posvetio ovoj umetnosti. Za sada sam usamljen, ali se nadam da ce uskoro jos neki umetnik postati „3D ulični“.
Da bi se oblikovala jedna ozbiljnija scena, neophodno je da se mladi umetnici izbore za svoj prostor, kako fizički, tako i virtuelno i prenesu svoj stav van hermetički zatvorenih krugova. Kako bi se autori pokrenuli i grupisali, zalažem se za Festival anamorfne umetnosti, koji bi za kratko vreme pokazao nivo do kojeg su došli umetnici regiona. Takođe bi iznedrio ekipu spremnu za rad pod specifičnim, uličnim okolnostima.
U Srbiji je sve ovo, još potpuno novo, tako da će biti zanimljivo pratiti (i učestvovati) kako će se scena razvijati.
3D ulična umetnost postaje sve popularnija u metropolama. Da li će zaživeti i na ulicama Novog Sada u toj meri da postane gradska atrakcija?
U svetu je sistem izrade otišao tako daleko da npr. začetnik pravca, Kurt Wenner, pored uobičajenih efekata, koristi i stereoskopiju (slika se posmatra kroz specijalne naočare, kao pri gledanju 3D filma). Takva izrada je veoma komplikovana za pojedinca. Posebna priča su Kinezi koji ilustracije štampaju na ogromnim formatima, pa ih potom lepe na beton. U Srbiji veoma brzo mogu da zažive slike radjene klasičnim 2D načinom (poput italijanskih madonara), dok 3D traži veća ulaganja. Nadam se da će idejno otvorenije organizacije pronaći svoj interes i omogućiti realizaciju celokupnog događaja. Tako je jedna poznata fabrika patika, koja je finansirala izradu najveće 3D slike na svetu, profitirala od te reklame više nego od svih reklama zajedno, koje su bile u opticaju u tom periodu. Meni lično najveći problem predstavljaju naši trotoari, koji decenijama neobnavljani ili prinudno krpljeni, nude obilje rupa, izbočina, pukotina, ali ni dva kvadratna metra čistine, na kojoj bi se izradio makar mali crtež. Prvi 3D crtež koji sam uradio, i uzima se uopšte kao prvi 3D crtež u Srbiji (nov. 2011, Novi Sad, Liman III) bio je u jednosmernoj ulici po kojoj su išla vozila. Ravnu podlogu na trotoaru dugo sam tražio, pa sam odustao…
Dodaj komentar