Ispovest Novosađanke u čijoj su se porodici žene udavale isključivo iz koristi

Mnogi će se složiti da je najvažniji trenutak u životu svake žene venčanje. Devojke danas u brak najčešće stupaju iz ljubavi. Ili bi trebalo da je tako. Ovo je životna ispovest Nevene, Novosađanke u čijoj su se porodici tri generacije žena udavale zbog bogatstva, za „dobre prilike“. Zajedno sa sestrom, odrastala je u porodici bez ljubavi, gledajući roditelje kako se mrze i gledaju ispod oka.

Prošla je kao bosa po trnju kada je rekla da želi da se uda za neuglednog mladića koji je radio kao konobar. Danas, pošto je umesto bogatsva izabrala ljubav, pita se da li je normalna po današnjim merilima.

Ovo je njena priča:

Kada sam obelodanila da sam zaljubljena u momka koji se nikako ne uklapa u sliku idealnog kandidata za brak, kakvu su mi odmalena stvarale majka i baka, znala sam da će u kući nastati haos.

Znala sam da će reći da sa siromahom nema sreće i da bi bolje bilo da se ugledam na sestru, udatu za prebogatog biznismena koji svoju ženicu cele godine šeta od Mauricijusa do Tajlanda i svako malo joj poklanja najnoviji model džipa. Ali, za razliku od njih tri, čiji je isključivi izbor bio muškarac koji će im obezbediti lagodan život, ja sam želela nešto sasvim drugo – srodnu dušu, partnera i prijatelja. Jesam li pogrešila?

Bakino životno geslo

“Kad beda zakuca na vrata, ljubav izlazi kroz prozor”, često je govorila naša baka koja je najveći deo svog života provela udobno ušuškana u blagodeti privilegovane oficirske kaste. Deda, pukovnik JNA, svakog meseca donosio je veliku platu, njeno je bilo da ispraća i dočekuje, da kuva, sprema i gaji kćerku jedinicu.

Mogla je sebi da priušti fine materijale za haljine i kostime, dobre cipele, zlatni nakit i frizuru jednom nedeljno, na pijaci i u bakalnici nikad se nije štedelo. Njihova ljubav nije izlazila kroz prozor, a da li je uopšte postojala, to baš nisam sigurna.

Decenijama nisu delili spavaću sobu, ne sećam se da sam ikad videla da su razmenili nežan pogled ili se osmehnuli jedno drugom, večito su bili u nekom klinču, ali za okolinu (što im je bilo najvažnije), oni su bili savršeno harmoničan par iz visoke srednje klase.

Mama je znala šta joj treba

Naša mama, odrasla u tom izobilju, naučena je da, kada za to dođe vreme, pikira dobru priliku, muža koji će joj obezbediti bar toliko koliko su joj pružali roditelji. Nameračila se na mladog inženjera, šefa pogona u fabrici alata, tipa koji je imao sve šanse da jednog dana postane direktor.

Naravno, smotala ga je bez problema i ekspresno ga privela kod matičara. Podigli su kredit za stan, skućili se, rodile smo se sestra i ja, život im je bio vrlo lagodan, odvijao se u dlaku onako kako je baka zamislila – bez materijalnih briga.

U tom berićetu, gde se samo kupovalo i kupovalo, sinonimi za skladno zajedništvo mojih roditelja bili su nov auto, klub garnitura i veliki zamrzivač.

Dabogda imao pa nemao

A onda su došle devedesete…

Tata nikada nije zaseo u direktorsku fotelju, prestizali su ga manje sposobni ali partijski podobni, dok se okrenuo, nekada uspešna fabrika sasvim je posrnula, pa je ostao bez posla i morao je u taksiste. Moj deda, čestiti oficir, otišao je na onaj svet, a ožalošćenu baku brzo je utešila činjenica da joj je na ovom svetu ostavio vrlo solidnu penziju. Prodala je stan, uložila pare kod Dafine i preselila se kod nas, potom je, oročivši novac drugi put, sve izgubila.

Srećom, bar je zadržala deo devizne kamate od prvog uloga pa smo u vreme one inflacije imali šta da jedemo. Beda je zakucala na naša vrata, a otac i majka, koji se nikada nisu istinski voleli niti razumeli, počeli su da se mrze.

Berićetna udaja

Još kao vrlo mlade, sestra i ja bile smo prosto bombardovane pričama o tome kakvi su muškarci i zašto se treba bogato udati. Poslovica o bedi, ljubavi, vratima i prozoru duboko nam se urezala u podsvest, nije dolazilo u obzir da život provedemo s nekim goljom kojeg pas nema za šta da ujede. Jer – sreća je u materijalnoj sigurnosti, ljubav nije toliko važna, čak ne mora ni da je bude ako ima para.

Tako su nam govorile majka i baka, a otac je samo gutao knedle. Moja seka slepo je sledila njihove savete: kad se zaposlila, odmah je digla kredit i sredila se od glave do pete, iskeširala je za remont deset hiljadarki, dobila je oblik i gabarite kakve je danas poželjno imati ako želiš dobro da se udaš, ali se isplatilo…

Njeno je da izgleda, njegovo da zapoveda

Bacila je oko na tipa s obrijanom glavom i istetoviranim, debelim vratom koji je dolazio u obližnji kafić i redovno parkirao svoj besni auto nasred pešačkog prelaza.

Kontroverzni biznismen, čije su poslovne šeme prava misterija ali donose brdo love, upecan je za nedelju dana, a već za dva meseca seja je bila trudna i bogato udata. Ima se i može se: ona nosi najbolje krpice, vozi dobra kola, putuje u egzotične krajeve, dan joj je ispunjen pedikiranjem, manikiranjem, masažama, baškarenjem u bazenu, ispijanjem ceđenih sokova u fensi kafićima, a sve to dok joj dadilja čuva dete i kuvarica sprema ručak. Ali, kad se ona i njen muž pogledaju, u njihovim očima ne vidim ljubav: njene su ispunjene strahom a njegove pretnjom.

On se za sve pita i sve je po njegovom, nema dogovora i razgovora, nema nežnosti već se to stiska, štipka, steže, čupa. Njeno je da izgleda, smeška se i što manje otvara usta, jer, bože moj, kad imaš sve, ne moraš da imaš i mišljenje.

Moj nepodobni

Gospodina Nepodobnog upoznala sam u kafeu gde smo konobarisali jer s našim srednjim školama, on sa saobraćajnom, ja s turističkim smerom u ekonomskoj, nismo mogli da nađemo posao. Vrlo brzo postali smo dobri drugari, jednostavno nisi mogao da ne zavoliš tog toplog, šarmantnog i duhovitog džina, čistog, plemenitog i poštenog. Štitio me je od nasrtljivih gostiju, preuzimao moj rejon kada bih spala s nogu, bili smo jedno drugom rame za plakanje i pažljivi slušaoci.

Kada sam shvatila da mi znači više od prijatelja, malo sam se povukla, jer, Nepodobni je sve ono što moja porodica prezire iz dna duše – siromah, bez porekla, čak i izgleda vrlo prosečno, jednostavno ne može biti onaj pravi.

Naslutio je moju muku i pustio me je da postavim stvari na mesto. Nije mi trebalo mnogo da se dozovem…

Nemam čega da se stidim

Evo nas, tri godine smo u braku, imamo dvogodišnjeg sina, planiramo još jedno dete ali to će malo sačekati jer je naša dvorišna kućica koju nam je ustupio stric mog muža, suviše mala za četvoročlanu porodicu. Trebalo je videti lica mojih “mentorki” – bake, majke i sestre kad su nam došle u posetu, nisu mogle da dođu sebi od zaprepašćenja i razočaranja.

Nisam se postidela, nimalo. Naš dom jeste skučen i skroman, ali je čist i miriše na gibanicu i kolače koje s uživanjem pravim za svoje momke.

Na policama u kuhinji nisu skupi porcelanski setovi “za ovo i ono”, već tegle s mojim džemom i domaćom turšijom, na prozorskim daskama držim saksije sa začinima. Toga u mojoj roditeljskoj kući nije bilo, sve se kupovalo, nije se pitalo šta košta a kad je ponestalo para, po vasceli dan se kukalo.

Možda sam skinula prokletstvo

Moja seja za dan potroši platu koju zaradim kao servirka u privatnom vrtiću, ni Nepodobni, koji se zaposlio u firmi za obezbeđenje, ne dobija mnogo više, no, ne bih se s njom menjala ni za šta na svetu.

Istina je, štedimo na svemu, oblačimo se na buvljaku, pazarimo na akcijama, dešava se da imamo samo za hleb i mleko, ali vredno radimo i kujemo planove za mirniju budućnost.

Nepodobni je upravo položio za vozača kamiona, mene dva ispita dele od diplome na kursu za kuvare, čisto da ozvaničim ono što već umem i volim da radim. Biće para, samo nek je zdravlja.

Još uvek mnogo volim svog nežnog džina, što, naravno ne znači da se ponekad ne posvađamo, ali nikad, baš nikad, to smo čvrsto obećali jedno drugom, ne pravimo dramu zbog novca. Trka za imetkom unesrećila je tri generacije žena u mojoj porodici, nadam se da sam uspela da zaustavim to prokletstvo.