Vreme matura i prijemnih ispita, duh vremena u preterano pompeznim i skupim toaletama, deset, dvadeset, sto godina od ‘dana D’ i onih koji su nas do devedesetih godina prošlog veka u sistematizovano znanje uvodili/e strpljivo, pedagoški, moralno i najpre sopstvenim primerom…
Na slavljima ih uglavnom nema iz potpuno prirodnih razloga, jer ‘život je san samo’ (W. Shakespeare), a smrt jedina izvesnost od kad život uopšte i nastane.
Koliko se sećamo prvih susreta sa školskom klupom, drugaricom do sebe, koliko pamtimo glas, miris, haljine ili odela svojih prvih ‘nadređenih’, a nekada i bukvalno rezervnih roditelja?
Ne znam da li je ta Učiteljica još uvek živa.
Kad sam je poslednji i prvi put videla bila je zima, imala je 82 godine i još uvek su je pamtili brojni đaci kojima je značila toliko da su me, eto, decenijama posle svog školovanja zamolili da odem u to udaljeno selo pod planinom, da je pronađem i pitam za zdravlje.
I otišla sam. I našla sam je.
Našla sam je u oronuloj, napuštenoj školi, kojoj su falili prozori, delovi zidova, plafona i krova, u kojoj nije bilo đačkih klupa ni đaka.
Metalni ramovi polomljenih i, ispostaviće se, u šporetu za drva založenih stolica stajali su u ćoškovima poput neke mrtve straže, a gomile starih novina za potpalu pridržavale su vrata učionica na kojima nije bilo nijedne kvake. Tu živi, tu, u školi.
Pismo profesorke iz Srbije koje svi treba da pročitamo: Odgajamo zombi generacije!
Odavno.
Trule daske poda škripom su najavile Učiteljici da je ušao neko lakši od jedinog komšije koji je ponekad obilazi.
Ima krupne, plave oči i crveni ruž. Nokti nevešto namazani, kosa samo začešljana, potpuno bela. Stari, ispran kostim na njoj, preko starinska kućna haljina, džep pocepan. Prostorija u kojoj živi liči na ostavu, baš toliko je mesta i svetla tu.
Napolju je minus, unutra takođe. Lepa je, otmena, čudno dostojanstvena u toj bedi koja je okružuje. Slatko iz okrnjene činijice, voda iz plastičnog balona.
Stare fotografije, nema dece, imala je ljubav, nema gde da živi, nema od čega, lekovi su skupi, ima prijatan glas. Odbijam kafu, to bi je namučilo, pomislim, vatra nije založena, iako je podne.
Hoćete da založim vatru, da se malo ugrejete, pitam.
Snaći ću se, dete, odgovara. Seda polako za sto ispunjem rukom pisanim papirima. Divan rukopis, njen je. Snaći ću se. Počinje da plače. Odjednom, a u stvari ne. Plače iste suze kao čitav svoj život.
‘Snaći ćeš se’, pauza, težak uzdah, to je moj zao usud, moje prokletstvo i najteža kazna, govori polako, briše suze cvetnom, platnenom maramicom, ‘snaći ćeš se’ je najteži način da se pomiriš sa svojom nemoći i svojim nemanjem, dete. Nemaš gde, nemaš koga, nemaš kome, nemaš s kim. Pričala sam to deci, mnogim generacijama, i tebi kažem, nikad to ne pričaj ljudima.
Zašto onda ne date da založim, eto, snašle smo se zajedno, priđem i uhvatim je za ruku, nasmejem se, a u očima okean hoće napolje, da ipak donesem drva?
Sramota me da tražim pomoć. Sramota me od tebe što sam sama, stara i ovde.
Sećam se da je sneg baš u tom trenutku počeo da se topi i da sa krova kaplje na već vlažan pod, tik do njenih cipela, jedinih letnjih cipela za zimu, i taj zvuk vode i zvuk suza i to podnevno februarsko sunce bez ideje i taj zvuk koraka kroz napuštenu školu, njenih u letnjim cipelama i mojih u toplim i udobnim čizmama, i to veliko sivo kamenje po kojem hodamo kroz sneg i pusto školsko dvorište do auta, i taj njen zagrljaj i ćutanje o tome da jedva čekamo da ostanemo same sa sobom, taj ženski rodoslov o snalaženju u svetu bez nade i ljubavi, u svetu malih penzija i velikih nepravdi, teških bolesti i lakih umiranja, sve to bio je samo čas, onaj školski, sa zvonom na početku i kraju.
Čuvaj, se, dete.
Čuvajte se, Učiteljice.
Ne znam da li je Učiteljica još uvek živa, njeni bivši učenici više se ne javljaju.
Posle svih snalaženja, ko zna šta ih je na kraju snašlo.
Jer, ‘život je san samo’, a duša već pretesna za sve snove…
Dodaj komentar