Dušan Jovanović je bio sasvim običan dečak. Imao je 13 godina, radovao se životu i imao snove za budućnost. Te večeri, 18. oktobra 1997. je krenuo u prodavnicu da kupi sok, ali je naišao na grupu beogradskih skinheda. Njegova jedina “greška” je bila njegova nacionalnost – Dušan je bio Rom.
Jedan od mladića tražio je od Dušana novac, a zatim su ga, ne čekajući odgovor, oborili na asfalt, tukli i šutirali cokulama u glavu. Jednom od njih ni to nije bilo dovoljno, nego je odvalio komad oluka, njime doslovno umlatio bespomoćnog dečaka, koji je ubrzo preminuo na pločniku.
Skinhedi su mu svirepo oduzeli život u centru Beograda. Tukli su ga, šutirali, dok je on u šakama grčevito stezao novac koji mu je otac dao da u prodavnici kupi koka-kolu.
Dušanove muke su se okončale tog jezivog oktobra, ali njegova porodica je tek počela svoj hod po mukama. Ovo je jedna od najtužnijih priča i jedna od onih za koje često mislimo da se dešavaju „uvek nekom drugom“.
Otac Aleksandar je posle ubistva pretrpeo nekoliko srčanih udara i dva moždana udara, a pre nekoliko godina amputirane su mu obe noge.
Dušanova majka je prvi put pokušala da se ubije popivši sonu kiselinu. Spasili su je lekari u poslednji čas. Posle toga je pokušala još jednom, pa još jednom. Nikad nije uspela da preboli smrt svog sina. Poslednji put je pokušala da sebi oduzme život, i uspela, 12. avgusta 2019. godine. Pronašli su je obešenu u dvorištu kuće.
– E moj Dušane. Nestade u trenu. A imao je planova mnogo. Želeo je da bude šofer, da radi u „Gradskom saobraćajnom“. Želeo sam za njega da se zaposli, oženi, da ima svoju porodicu. Ali uzeše mi ga – govorio je njegov otac Aleksandar.
Njegove ubice, Milan Čujić i Ištvan Fendrik iz Zemuna, koji su tada imali po 17 godina, osuđeni su na po 10 godina maloletničkog zatvora.
Njima je kazna najpre umanjena za po 18 meseci po osnovu amnestije, pa su oni na slobodu, umesto 19. oktobra 2007, trebalo da budu pušteni 19. aprila 2006. godine. Posebnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu kazna im je dodatno umanjena, pa je Fendrik uslovno pušten na slobodu 1. aprila 2004, dok je Ćujić uslovno oslobođen 30. aprila 2004. godine.
Nakon četiri godine odsluženja, pristali su da govore sa nekim medijima. Do njih su uspeli da dođu novinari NIN-a, a
Autor Redakcije za kulturu RTS Bojan Bosiljčić je snimio dokumentarac posvećen ubijenom Dušanu, u kojem su zabeleženi i razgovori sa dvojicom ubica. Nijedan od njih nije pokazao da razume posledice svojih dela, kao ni iskreno kajanje.
Pogledajte ceo film:
Ištvan je rekao da veruje da su svi ljudi u suštini zli, a Milan je i tada pokušao da relativizuje svoju odgovornost. Bili su u osetljivom dobu odrastanja u patološkom okruženju u društvu, i njihovim uverenjima je bila bila najbliža ultradesničarska orijentacija.
Film „Dušan“ je, zbog teme koju je obrađivao, imao zlu sudbinu. Snimljen je 1998, a odlukom tadašnjeg rukovodstva RTS autoru nije dozvoljeno da sa ovim filmom učestvuje na međunarodnim festivalima na koje je imao poziv. Emitovanje na ekranima u Srbiji sprečilo je bombardovanje NATO pakta u proleće 1999, i „Dušan“ je bunkerisan sve do pada lične vlasti Slobodana Miloševića. Emitovan je u jesen 2000. godine.
Slučaj ubistva Dušana Jovanovića je bilo prvo rasističko ubistvo u višemilenijumskoj istoriji Beograda, čije su stanovništvo tokom čitavog njegovog istorijskog trajanja činili mnogi narodi, navodi se u opisu filma “Dušan”. Od tada do danas, samo u Beogradu je zabeleženo još najmanje 12 ovakvih ubistava, a u ostatku Srbije još sedam.
Nove generacije ultradesničara okupljaju se u organizacijama koje pomaže i štiti država, poput Levijatana Pavla Bihalija i Srpske desnice Miše Vacića. Za državu povremeno obavljaju prljave poslove. Mogli ste ih čuti i videti tokom vanrednog stanja u proleće 2020, kada su za vreme policijskig časa na ulicama palili baklje i sa razglasa puštali propagandne poruke.
Dobar prilog i poucan.