Istraživanje CINS-a pokazuje da su slučajevi internet pretnji predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bez izuzetka rešavani ekspresno i bez uzimanja izjava od oštećenog, tj. predsednika.
Pored toga, tužioci svesno izbegavaju Vučićevo izjašnjenje, jer je u jednoj od žalbi na oslobađajuću presudu tužilac VTK-a naveo da se ne može očekivati da predsednik, premijer i sudija Ustavnog suda prilikom ispitivanja izjave da su zbog pretnje osetili strah „čime bi obezvredili kako sebe lično, tako i funkciju koju obavljaju, a i zemlju koju predstavljaju“.
CINS-ovo istraživanje prenosimo u celosti.
Igor Besermenji je 2017. radio kao novinar portala Autonomija, kada je na Fejsbuku povodom teksta koji je napisao dobio pretnju.
– Igore idi iz Srbije đubre fašističko ili ćeš nestati.
Besermenji kaže da je u to vreme dobijao više pretnji i da je ova bila samo jedna od njih. Čovek koji mu je pretio priznao je krivicu i potpisao sporazum o priznanju.
Pre nego što se to desilo, Besermenji je u Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal (VTK) morao da da izjavu. Reč je o ustaljenoj proceduri – nizu pitanja među kojima su da li poznajete osobu koja vam je pretila, da li vam je ranije prećeno, te da li ste osetili strah.
– Meni se nekako čini da oni uvek idu u tom pravcu da pokušaju da dobiju odgovor da li se ti realno osećaš ugroženo zbog te pretnje – ističe Besermenji.
Pretnje novinarima, advokatima, policajcima, predsedniku i drugim visokim državnim funkcionerima, strože se sankcionišu Krivičnim zakonikom nego pretnje drugim građanima. Tako se recimo za ugrožavanje predsednika ili novinara kazna može kretati od šest meseci do pet godina zatvora.
Ali, da bi oni koji prete mogli da budu kažnjeni, oštećeni odnosno novinari i svi ostali moraju da daju izjavu u tužilaštvu da su osećali strah, baš kao što je i Besermenji uradio.
Da bi videli kako se postupalo u slučajevima kada se pretilo predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, a kako u drugim slučajevima, novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) su pregledali 47 odluka Višeg suda u Beogradu donetih u periodu od januara 2018. godine do kraja 2021. Više od polovine tih odluka, njih 25, se odnosilo na pretnje Vučiću.
Istraživanje pokazuje da su ljudi kažnjavani, iako tužilaštvo, za razliku od drugih slučajeva, nije uzimalo izjavu od Aleksandra Vučića o tome da li je osećao strah od pretnji, za šta stručnjaci smatraju da je bio neophodan uslov.
Aleksandar Olenik, advokat koji je branio ženu optuženu za pretnje Vučiću u slučaju o kojem je CINS već pisao, kaže da je na taj način predsednik, za razliku od ostalih građana, privilegovan. Prema njegovim rečima radi se o pokušaju da se zastraše svi koji koriste društvene mreže jer su one jedina vrsta medija koju Vučić nije stavio pod kontrolu:
– Tužilaštvo se nažalost tu stavilo u funkciju širenja straha i zastrašivanja građana sve u nameri ne da se on privileguje nego da se ljudi strahom odvrate od daljeg komentarisanja na društvenim mrežama.
Sudeći po dokumentaciji, tužioci svesno izbegavaju Vučićevo izjašnjenje jer je u jednoj od žalbi na oslobađajuću presudu tužilac VTK-a naveo da se ne može očekivati da predsednik, premijer i sudija Ustavnog suda prilikom ispitivanja kažu da su zbog pretnje osetili strah:
– Čime bi obezvredili kako sebe lično, tako i funkciju koju obavljaju, a i zemlju koju predstavljaju.
Iz VTK kažu da su u svim predmetima, bilo da je u pitanju ugrožavanje sigurnosti poslanika, novinara ili predsednika pristupali jednako imajući u vidu „višedecenijsku praksu da se dokazi pribavljaju i od službi obezbeđenja štićenih ličnosti“.
Međutim, istraživanje CINS-a je pokazalo da je tužilaštvo u drugim slučajevima tražilo izjave oštećenih, ali ne i u Vučićevom.
Tako je recimo to rađeno onda kada su pretnje upućivane poslaniku Vladimiru Đukanoviću, ali i kada je prećeno novinarima Brankici Stanković, Slobodanu Georgievu i Ivanu Ivanoviću.
Nastavak pročitajte na sajtu CINS-a.
Dodaj komentar