Ljudi imaju neobuzdanu potrebu da kritikuju druge, stavljaju se u njihovu kožu i tvrde kako bi oni sve drugačije uradili.
Najčešće su to nama bliski ljudi, da li oni s kojima smo rodbinski povezani ili prijatelji, a odmah iza na toj listi slede slavne ličnosti – u slučaju Vas i nas – uglavnom sportisti i glumci.
Većina tih teorija, nešto čime, kao nacija, volimo da se bavimo u slobodno vreme, počinje čuvenim – “Kad bi’ ja imao TE pare…“.
Novac sve rešava
Potpuno logično, pretpostavljajući da je apsolutno sve rešivo novčanim putem, valjda verujući da postoje ’neki’ ljudi koji za adekvatnu nadoknadu rešavaju sve one situacije u životu – situacije u kojima prestaje da bude važno i kako se zovete i prezivate, a ne čime se bavite ili koliko novca imate.
Na te neizbežne životne faktore svako od nas reaguje drugačije, noseći se sa njima na svoj način. Oni niti su laki, niti ih ima previše, pa shodno tome ni ne bi trebalo uopšte ulaziti u njih, a posebno iznositi svoj, najređe, suprotan stav.
Iako i sve to nikako ne sme biti dugoročni ’izgovor za sve’, upravo je tragedija obeležila život i karijeru jednog od najboljih i najdominantnijih napadača sveta u poslednjih nekoliko decenija. Igrača koji je po talentu i mogućnostima bio projektovan u ’nadograđenu’ verziju svog zemljaka, jednog od najboljih u istoriji, Luisa Nazarija Ronalda da Lime.
Centarfora konstitucije titana i iste takve snage, ’levaka’ strahovitog udarca i dobre duše, ali i specifičnog odnosa prema lopti. Kao uostalom i svi koji dolaze sa podneblja gde ste od malih nogu naučeni da se isključivo ’Igra lepo’ (Joga Bonito) – Adrijano Leite Ribeiro.
„Radosno“ detinjstvo u brazilskim favelama
Njegova priča, barem njen početak, ne razlikuje se previše od onih koje smo često imali priliku da čitamo ili za života pratimo – rođen je 17. februara 1982. godine u Vili Kruzeiro, jednoj od najopasnijih i najsiromašnijih favela u Rio de Žaneiru.
Koliko je ’Bare’ surov kraj, pored toga što njime dnevno patrolira 530 vojnih policajaca, opisuje i situacija iz 2002. godine, kada je novinar televizije ’Globo’ Tim Lopes zarobljen, mučen i ubijen, posle čega je isečen na komade – jer je krišom snimao distribucije droge na ulicama Brazila.
Kao što je nekoliko puta rekao i Dejan Rambo Petković – legenda srpskog, ali više brazilskog fudbala – kada odrastate u faveli prve tri stvari koje vam se same nametnu jesu da kradete, prodajtete drogu ili igrate fudbal.
I pored burnog okruženja, u kom su svirepa ubistva, nasilje i upad jedinice B.O.P.E. u vaš dnevni boravak potpuno normalna stvar, nisu retki slučajevi gde su pojedinci uspevali da se spasu bede, a da na tom putu postanu svetski poznati sportisti.
Adrijano je fudbal počeo da igra upravo na tim ulicama, ulicama na kojima za 24 časa pogine preko dvadesetoro dece, od starta koristeći činjenicu da je fizički napredniji od vršnjaka, što mu je omogućavalo da brže razvije ostale parametre svoje igre, pre svega tehniku, a potom i dribling.
Zajedno sa nekolicinom prijatelja osvajao je amaterske turnire u malom fudbalu, događaje koje redovno posećuju skauti najvećih domaćih klubova, pa se tako po prvi put našao na velikom terenu sa nepunih 15 godina, u mlađim kategorijama velikana Flamenga.
“Kada ste dete, vaši snovi su prelepa devojka i brz auto, dok vam je majka najvažnija osoba na svetu, ona kojoj želite da obezbedite veliku kuću i lagodan život. Ja sam živeo za dan kada ću ući u kuću i reći joj – ’Mama, od danas ne moraš više da radiš’“, rekao je jednom stariji od sinova čistačice Rosilde Leite i građevinskog radnika Almira Ribeira.
Nije previše vremena prošlo pre nego što je Adri, kako ga je majka zvala, mogao Rosildi da izgovori rečenicu koju je toliko želeo, pošto je već sa 17 godina postao prvotimac tima sa čuvene Marakane.
Adrijanov deda, Luis, bio je jedan od zidara koji su gradili Braziliju, prestonicu Brazila, baba Vanda prodavala je začine i čokoladu na pijaci, kako bi mu kupovala autobuske karte i kopačke, dok je mlađi od braće, Tijago, postao sveštenik.
Već sledeće, 2000, upisao je svoj prvi nastup za crveno-crne, četiri dana kasnije i prvi pogodak, da bi ga na kraju sezone, u kojoj je postigao 19 golova na 26 susreta, Vanderlej Luksemburgo načino i delom nacionalnog tima.
Novo brazilsko čudo
Još dok je bio član omladinskog pogona, spekulisalo se da su za njega zainteresovani milanski velikani – Inter i Milan, a pričalo se i da madridski Real i Mančester Junajted motre na razvoj karijere novog brazilskog čuda.
’Nerazuri’ su na kraju bili najstrpljiviji, ali i najkonkrentiji, pa je Adrijano na početku novog milenijuma stigao u prestoncu mode, u transferu koji je podsećao na trejd NBA timova. Da je baš Inter na kraju pobedio i ne treba da čudi, pošto je poznato koliko je Masimo Morati, ’otac’ modernog, moćnog Intera, ’slab’ na igrače iz Južne Amerike.
Da bi ceo posao bio završen, uprava tima sa Đuzepe Meace najpre je prodala drugu polovinu ugovora njegovog zemljaka Vampete Pari Sen Žermenu za nešto manje od deset miliona evra, vezista je na kraju završio u Flamengu, a centarfor od 190 centimetara i 90 kilograma za 13,1 milion evra postao novi igrač Intera.
“Igrali smo prijateljsku utakmicu protiv Reala u Madridu, čini mi se na turniru ’Santjago Bernabeu’, kada je dao impesivan pogodak, pravi projektil iz slobodnjaka u 90. minutu. Rekao sam sebi – ’Havijere, ovo je novi Ronaldo. Ima sve što je potrebno – snagu, dribling, šut, igru glavom, osećaj za postavljanje u odbrani…’“, priseća se jedan od najboljih bekova svih vremena, veliki gospodin i živa legenda Intera Havijer Zaneti.
Ipak, i pored impresivnog starta, kako su mesta u samom špicu bila rezervisana za spomenutog ’Il Fenomena’, Kristijana Boba Vijerija i Hakana Šukura, Adrijano je pozamljen Fiorentini.
I u Firenci je bila paklena konkurencija – Enriko Kijeza, Predrag Mijatović, Nuno Gomeš, Mauricio Ganc…. Ali, to mu nije zasmetalo da nastavi da pokazuje koliki potencijal poseduje.
’Viola’ i pored izuzetno kvalitetnog igračkog kadra nije uspela da se spase ispadanja u Seriju B, a Brazilac je sezonu završio sa impresivnih 13 pogodaka na 17 mečeva. Delovalo je da će to biti dovoljno da se vrati u redove kluba s kojim je pod ugovorom, ali je onda usledio novi ’trejd’…
’Duplo’ vlasništvo nije ništa strano za fudbal u Italiji, ni tada, a ni sada, s tim da je Adrijano ovoga puta imao ’ulogu’ Vampete. Na kraju, donekle se ispostavilo da se sve to uklapalo u dugoročniji plan Intera.
Kako bi došli do potpisa Fabija Kanavara u Parmu su poslali Matea Ferarija, tačnije odrekli se njegove druge polovine ugovora, 8,8 miliona evra i poslali Adrijana među ’Mlekadžije’, a datum za narednu odluku o njegovoj karijeri zakazali za tačno dve godine.
Opet, majka priroda omogućila mu je da uvek neugodno upoznavanje sa britkim italijanskim štoperima ’ne oseti’ kao drugi, pošto su se oni odbijali od njega, bezuspešno pokušavajući ili da mu oduzmu loptu ili da ga prosto obore.
Kasnije je postao poznat i upamćen po specifičnom nadimku, koji ga je i najbolje opisivao dok je na terenu, ali je za prvi ipak zaslužna njegova baka. Ona mu je pre i posle svakog treninga pravila kokice, pa su ga saigrači iz podmlatka upravo tako i prozvali – kokica.
Na ’Enio Tardniju’ je novog najboljeg drugara našao u vidu, takođe mlađanog, Adrijana Mutua – tada odličnog i obećavajućeg rumunskog napadača.
Spomenuti dvojac, zajedno sa Sebastijanom Frejom, Hidetošijem Hakatom i Sabrijem Lamušijem, prevodio je Parmu do petog mesta u ligi, a junak naše priče u potpunosti se ‘odomaćio’.
U prvih 16 mečeva 15 puta je pogađao mrežu – levom, desnom, glavom, iz prekida… Zaista je delovao superiorno na terenu, a odiseju u Parmi završio je sa 27 pogodaka na 42 duela, što je napokon bilo dovoljno za šansu u Milanu.
To što su želeli da ga vrate šest meseci pre dogovora, u januaru 2003. godine ’nerazuri’ su platili gotovo 33 miliona evra. Recipročno gledano, u poređenju sa današnjim transferima – to bi bilo negde između 70 i 80 miliona.
Imperator je rođen
Međutim, već do kraja februara ogroman novac, koji je donekle i nepotrebno potrošen, bio je u petom, šestom planu pošto je naslovnice italijanski dnevnih listova krasila jedna slika i jedna reč.
Crno-plavi dres sa brojem deset, a iznad zlatnim slovima – Imperator.
Upravo tako je i delovao, razgrčući i varajući protivnike jedne za drugim, pre nego što pošalje projektil pod samu prečku ili savršenim pasom pronađe saigrača.
Čak i kada danas gledate njegove najbolje poteze i golove, faktor impresivnosti uvek je isti. Posebno jačina kojom je bio u stanju da šutne loptu, pritom veoma precizno, a omiljeni su mu bili udarci iz ’maske’ – kada iskoristi nekoliko rivalskih defanzivaca, samo je ćušne ispred sebe i iz koraka gađa kontra ugao.
Novi Ronaldo
Sa 22 godine bio je prvotimac i prvi strelac jednog od najboljih timova sveta, sa ugovorom na četiri i po godine, dok se u međuvremenu ustalio i u ’Selesau’. Polusezonu je završio sa 14 golova, da bi kruna došla na Kopa Americi.
Javnost u Brazilu očekivala je od Ronaldinja, Kake i njega da nadomeste izostanak povređenog Ronalda, što je on i te kako ozbiljno shvatio. Predvodio je ekipu do finala sa šest pogodaka i dve asistencije, ali je sedmi njemu omiljeni i najdraži, kako kaže, u karijeri.
“Lepo je živeti u Italiji, u Milanu… Devojke su prelepe, hrana je savršena, klima, grad, a ima i dosta dobrih klubova. Ipak, i pored novca i lagodnog života, kao i same mogućnosti da se sa Interom borimo za najveće titule – ništa ne može da se poredi sa igranjem za svoju zemlju. To je najveća čast koju jedan Brazilac može da doživi, ništa nije ni slično“, jasan je bio Adrijano.
Argentina je vodila u ’večitom derbiju’ 2:1, u velikom finalu u Limi, igrao se 93. minut kada je Dijego poslao centaršut na ivicu kaznenog, a lopta se odbila od dva igrača malo iza Adrijanovih leđa… Kao na pesku, samo je podigao, izmakao se unazad, i zakucao u mrežu…
Bio je siguran i u penal seriji za konačni trijumf, a selektor Karlos Alberto ga je tokom slavlja nekoliko puta označio kao glavnog junaka u pohodu Brazila na trofej.
Jedan poziv menja sve
Sve je bilo kao u snu, bio je heroj nacije i jedan od najboljih napadača planete, spremao se za pohod na titulu i Ligu šampiona, ali je jedan poziv promenio sve u sekundi…
“Pratio sam ga isto koliko i klub, znao sam sve o njemu od prvog dana, ali me je samo jedna stvar uplašila. Adri je iz favela, a u Brazilu je beda kao i u mojoj Argentini… Video sam pretnju jer nije nimalo lako kada se obogatiš, a da pre toga nisi imao gotovo ništa. Svaki dan sam razgovarao s njim, trudio sam se da ima sve što mu je potrebno. Istovremeno, pitao sam se i gde ide posle treninga, šta radi, koliko izlazi… Bojao sam se da ne upadne u neke nevolje, da napravi sebi problem“, morao je Zaneti da zastane kako ga ne bi savladale emocije, pre nego što je nastavio u dahu:
“Adri je jako bio vezan za oca, koji je uživao da ga gleda, nikada nije propuštao njegove mečeve, iako smo igrali i u terminima koji su u pola noći u Južnoj Americi. Jednog dana predsezone, igrali smo ’Tim trofeo’, tradicionalni turnir na našem stadionu, i posle meča smo se dogovorili da idemo na večeru. Svratio sam do njegove sobe, krenuli smo da izlazimo i tada mu je zazvonio telefon, poziv iz Brazila – ’Adri, tata je mrtav’. Bacio je slušalicu o zid i počeo da vrišti. Naježim se i danas kad se setim… Predsednik i ja smo ga od tog dana pazili kao mlađeg brata, ali…“.
Almir Leite Ribeiro umro je od srčanog udara u 44. godini života.
Naslutio je ’El Traktore’ da sve vrlo može za čas da ode u potpuno suprotnom smeru, a prvi pokušaj Moratija i uprave, ne bi li ga trgli iz depresije u koju je lagano tonuo, bio je novi petogodišnji ugovor, kojim su želeli da mu stave do znanja da su karijera i život tek pred njim.
Imperator < Depresije
U prvi mah, delovalo je da su uspeli jer je Adrijano, zaključno sa junom naredne godine, postigao 42 pogotka za klub i reprezentaciju. Nažalost, ispostavilo se da je telo uspelo da izdrži samo ’sezonu i po’ režima kojim se borio sa gubitkom oca.
Nije pomogla ni prva, ni druga dupla kruna sa Interom, trofej za najboljeg strelca i pobeda na Kupu Konfederacija, ni to što mu je novi kolega u špicu bio Zlatan Ibrahimović. Iz ove perspektive, čini se da ga je dotukao napad javnosti u domovini posle Mundijala u Nemačkoj, njegovih loših igara i rane eliminacije petostrukih prvaka sveta.
“Otac je bio neko ko je bio uz mene od prvog dana, davajući mi bezrezervnu podršku na i van terena. Obožavao je da me gleda kako igram. Zbog njega sam postao ovo što sam danas. Nisam mogao da se pomirim da ga više nema, tonuo sam se dublje i dublje, a jedino mi je alkohol pomagao. Izlazio sam svako veče i ostajao do ujutru, a i pio sam sve čega sam se dohvatio – pivo, vino, vodka, viski… “.
Počeo je da kasni ili da uopšte ne dolazi na jutarnje treninge, pošto nije bio u stanju da se probudi, da bi kulminacija svega usledila 19. februara 2007. godine u poznatom milanskom noćnom klubu, na njegov 25. rođendan, Adrijano se fizički sukobio sa 206 centimetara visokim Amerikancem Rolandom Hovelom, tadašnjim plejmejkerom Varezea, koji ga je – prema rečima svedoka – provocirao.
Tuču su započeli u klubu, završili je ispred njega, a incident ozbiljnijih posledica sprečili su Ronaldo i ostatak društva s kojim je izašao, dok se Adrijano na narednom treningu pojavio sa nekoliko ožiljaka na licu.
Ponovo tamo gde je sve počelo
Roberto Mančini samo je čekao razlog da ga ukloni, ali Masimo Morati i dalje nije želeo da odustane, iako je ovaj imao barem deset kila viška – odlučivši da bi za Adrija bilo najbolje da se na sezonu vrati u Brazil.
Utočište je pronašao tamo odakle je i krenuo, provodeći dan i noć na ulici sa ’Crvenom komandom’ – go do pojasa, u japankama, dok ga na jednoj od terasa šiša ’lokalni’ berberin. Ubrzo je saopšteno da je postignut dogovor sa Sao Paolom i da će igrač narednih godinu dana nastupati na ’Murumbiju’.
“Idem da kažem mami da smo bili mnogo srećniji dok nismo imali novac“, rekao je za ’Sky Italia’ pre nego što se zaputio ka aerodromu.
Ulicama su dominirali dresovi sa brojem deset i njegovim imenom, i pre nego što je debitovao, a krenulo je sa dva gola u prvih devedeset minuta, dao ih je još devet… Međutim, alkohol – u kombinaciji sa ekipom s kojom je odrastao, koja je u međuvremena postala jedna od najjačih u brazilskom podzemlju, bili su previše.
Najpre je suspendovan zbog udaranja igrača Santosa glavom, potom je kažnjen zbog kašnjenja na trening, a da je završio sa Sao Paolom bilo je jasno pošto je samoinicijativno izašao s treninga, uz reči – ’Može mi se’.
Da sve bude još gore ‘pobrinuo’ se tako što je majci jednog od najboljih prijatelja, jednog od najopasnijih narko dilera, kupio motor kreditnom karticom. To mu je na kraju donelo seriju saslušavanja, a istovremeno i naslove širom sveta koji su ga optuživali da sada zarađuje prodajući drogu.
Poslednja slamka spasa
Po povratku u Italiju, na startu sezone 2008/09, stigao je do 100. gola u klupskoj karijeri, bio je strelac i u derbiju ’Dela Madonina’, stigao do još jedne titule, ali je i dalje tvrdoglavo odbijao da na drugačiji način barem pokuša da ostavi tragičnu smrt oca iza sebe.
Pokušao je i Žoze Murinjo, koji je u međuvremenu preuzeo ekipu, da mu pomogne na razne načine, pa čak i direktnim, javnim apelima na njega – ne želeći uopšte da govori o tome zašto ga nema ni u protokolu za mečeve, iako je bilo dovoljno samo da ga pogledate, pošto je izgledao kao da su ga pčele izujedale, sa težinom od 102 kilograma u tom trenutku.
“Ne bi previše ni trebalo da razgovaramo o tome, svi znaju da, kada ste u tom stanju, ništa nije lako. Ovo je veoma ozbiljna situacija, za sve nas, nikako nije šala. Nema nikakve veze sa nedostatkom discipline, ali… Nećemo više o tome. Sve u svemu, nisam besan, već tužan. Videćemo kako će se sve završiti, ali me on, od sada, zanima kao osoba i kao čovek, pa tek onda kao centarfor“, iskren je bio gospodin ’Posebni’, pre nego što je Adrijano početkom maja 2009. postao slobodan igrač.
Adrijano i Siniša Mihajlović autori su jedne od najorginalnijih scena u novijoj fudbalskoj istoriji, pošto su na meču protiv Rome pomoću igre papir-kamen-makaze odlučivali ko će izvesti slobodnjak. Miha je oba puta pobedio… i oba puta pogodio.
“Izgubio sam želju i ljubav za igrom, a verujem da svako ima pravo da bude srećan svojim poslom. Ne znam, videću šta ću i kako dalje, za sada znam da nekoliko meseci neću ni misliti na fudbal…“, rekao je Adrijano po dolasku u domovinu.
Na sreću, čelni ljudi njegovog Flamenga, uz malu pomoć majke, uspeli su da ga nagovore da nastavi sa treninzima i potpiše jednogodišnji ugovor. Želeli su da učine sve kako bi ga sprečili da se totalno okrene ‘ulici’, a ponovo je delovalo da je kraj ‘tunela’ tako blizu.
Manje od 20 dana po povratku u dečački klub bio je strelac protiv Atletiko Paranensea, a dvadeset dana kasnije i prvog het-trika u dresu voljenog tima. Malo je smršao i počeo da liči na nekadašnjeg ‘Imperatora’, dok je sve nastavilo da se odvija kao u bajci.
I pored toga što se krajem godine kolima zakucao u kola u suprotnom smeru, kao i dok je bio u Italiji – niko nije previše mario šta radi van terena, kada iz nedelje u nedelju trese mreže.
Posle tačno sedamnaest godina Flamengo je postao prvak Brazila, a Adrijano se još jednom osetio kao heroj. Sa 34 gola na 48 nastupa i još jednim het-trikom, u spektakularnom preokretu u Fla-Flu(Fluminense) derbiju (5:3). Zaslužio je i povratak u reprezentaciju, a šlag na torti bila je ponuda porodice Sensi – trogodišnji ugovor sa Romom vredan pet miliona evra po sezoni…
Preuranjeno slavlje
Narednih dana u medijima su se pojavljivalje slike slavljeničke žurke koju je priredio, fotografije sa barem dvadeset devojaka i gomilom alkohola, ali i jedna zbog koje je upropastio sve što je u prethodnih godinu dana uradio.
Uslikan je kako zajedno sa prijateljem drži oružije u rukama, od kojih je jedno bilo poprilično upečatljivo – zlatni kalašnjikov.
Nije mu neprimerna slika donela ništa sem nekoliko novih rundi razgovora u obližnoj policijskoj stanici, ali je istovremeno naterala i selektora Karlosa Dungu na razmišljanje, a njegova odluka bila je dovoljna za novi, konačni sunovrat.
Nije ga bilo u nacionalnom timu za Mundijal u Južnoj Africi zbog, kako je Dunga rekao, „neprimernog ponašanja i nesportskog načina života“, što je dovelo do toga da euforiju u Rimu ekspresno zameni veliko razočaranje.
Samo devet meseci pošto se vratio na ‘Čizmu’, dva starta i šest ulazaka s klupe kasnije, uz nula postignutih pogodaka, ponovo je bio na aerodromu, u avionu za Rio, još jednom kao slobodan igrač. Najmanje je bila srećna njegova majka, koja ga je jedva ‘oterala’ iz Brazila, iz lošeg društva, krimogene sredine…
Ipak, bolje da se ne dotičemo onoga što je usledilo, pošto dva nastupa za Korintijans i jedan za Atletiko Paranense ne spadaju u ozbiljan fudbal.
Amerika – zemlja obećana?
A, šta tek reći za dva meča u dresu izvesnog Majami Junajteda, u trećoj ligi Sjedinjenih Američkih Država, gde je Dejvid Bekam određeno vreme figurirao kao potencijalni vlasnik. Mama je insistirala na odlasku iz dobro poznatih razloga, a Adrijano se ponadao da će poput nekolicine poznatijih kolega zaigrati u MLS ligi.
„Jeste on u međuvremenu nastavio da igra fudbal, proslavljajući svaki gol tako što je gledao u nebo i posvećujući ga njemu, ali posle onog telefonskog poziva ništa nije bilo isto. I ostali su se uključivali vremenom, Ivan Ramiro Kordoba je takođe provodio dosta vremena s njim, sećam se da mu je stalno pričao – Adri, ti si mešavina Ronalda i Ibrahimovića, da li si svestan da bi mogao da postaneš najbolji u istoriji?. Nismo uspeli da ga trgnemo, depresija ga je ‘jela’ iznova i iznova… To je možda i moj najveći poraz u karijeri. I dalje me jako boli sve to, činjenica da nisam mogao da mu pomognem, da sam bio nemoćan…„, zaključio je Havijer Zaneti.
Tako je ostalo zapisano da je Adrijano Leite Ribeiro svoj poslednji meč odigrao prvog dana maja 2016. godine u dresu Junajteda sa Floride, protiv gradskog rivala Fjužna, ali čak ni to, kao ni sve što nam je priređivao godinama, ne može da umanji ono što nam ostavlja u ‘amanet’.
Od spektakularnih golova, driblinga, dominacije na čuvenom ‘Pro Evoluiton Socceru’, pa sve do jedne od boljih fotografija sa beogradskih ulica – Miha, Vijeri i on u epizodi – ‘Šta ćemo od priloga?’.
Da se razumemo, daleko od toga da opravdavam njegove životne odluke ili način na koji se ponašao u velikom broju situacija, svestan da postoje ljudi čija je svakodnevnica daleko teža, takva da u ljudima budi instinkt za pukim preživljavanjem.
Kod kuće je najlepše
On prosto nije uspeo da se izbori sa onime što mu je dogodilo… Na kraju krajeva, njevog život, njegov talenat, njegov novac…
„Čim se vratim među moje ljude, u moj kraj, odmah se piše da prodajem drogu, otvorim pivo sa drugarima posle fudbala, evo – opet se opija, nastavlja da se uništava…. Ne znam kako ljudi ne mogu da uvide da sam ovde većim delom vremena, nasmejan, raspoložen, srećan… To je osećaj koji za koji sam mislio da više ne postoji. Sada sam ovde i trudim se da svakim danom više pomognem, najviše preko fondacije koju sam osnovao samo za ‘Bare’, kako bi što više dece kroz školu izašlo na pravi put. To je moja misija“, nema dilemu Adrijano.
Nama ostaje žal za još jednim prerano potrošenim talentom, ali i još jedno podsećanje da nije sve uvek onako kao što izgleda, ili kako piše u novinama, kad već postoji taj poriv za ‘prekrojavanjem’ tuđeg života.
Da li je mogao sve drugačije? Naravno da dâ.
Da li je morao? Apsolutno ne.
Dodaj komentar