Milan Bukvić, novi tragač iz kviza Potera, priznaje da igra hazarderski i da iza kamere nije toliko pričljiv, a otkriva i neke slabe tačke.
Na početku nove sezone omiljenog porodičnog kviza “Potera” upoznali smo mladog tragača, dvadesetpetogodišnjeg Milana Bukvića iz Kragujevca. Već prilikom prvog pojavljivanja u toj ulozi publiku je fascinirao briljantnim znanjem, koje je prošle godine pokazao i kao učesnik.
To ne treba da čudi ako se ima u vidu da je u prethodnih šest godina dva indeksa ispunio desetkama: diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a trenutno je na master-studijama filozofije u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu, treba li napomenuti, završio je kao đak generacije.
Milan danas tvrdi da je to bilo gubljenje vremena jer smatra da većina profesora ne zaslužuje da im se posveti tolika pažnja:
‒ Stvarno je bilo momenata kada sam preučio gradivo. Vodeći se nekim ličnim standardima i perfekcionizmom, raspust sam redovno provodio “nad knjigom”, zbog čega su ljudi oko mene, pre svega moja devojka, patili. Nisam mogao da im se posvetim na pravi način.
Mogli bismo da se kladimo da gradivo zapamtite već posle prvog čitanja?
‒ To je manje-više tačno. Mada, zavisi od gradiva. Pravni fakultet, recimo, ne bih uspeo da završim, bolje se snalazim kada ima prostora za interpretaciju.
Dečko koji obećava
Sa koliko godina ste savladali slova?
‒ Pre polaska u školu. Prvo sam naučio latinicu, sam. Uzeo bih strip “Blek Stena” i na osnovu slika pokušavao da rekonstruišem priču. Iako me sada zovu “dečko koji obećava”, u detinjstvu sam bio sušta suprotnost. Nisam imao koncentraciju ni za šta. Vaspitačica je rekla mojoj mami da ništa ne znam, a nju je to godinama pratilo u mislima. Kad sam proglašen za đaka generacije, plakala je od sreće. Nikad nije zaboravila da sam u startu bio otpisan.
Šta vas je, osim knjige, zanimalo u detinjstvu?
‒ Možda će vam delovati iznenađujuće, ali moj najveći talenat nije intelektualne, već sportske prirode. Bio sam golman, i to odličan. Imao sam hiperrefleksiju, a slobodno mogu reći i veliku hrabrost. Lomio sam noge, zube, prste. Roditelji mi nisu dozvolili da se posvetim fudbalu i mnogo mi je žao zbog toga. Istovremeno, raduje me učešće u kvizu jer tu praznim višak adrenalina koji sam ranije trošio na sport – kaže Milan Bukvić u razgovoru za hellomagazin.
Šta su vas posavetovale iskusnije kolege?
‒ Žarko mi je rekao da se ne plažim grešaka kojih će sigurno biti. Tragač je negde na pola puta između živog čoveka i kompjuterskog procesora, s tim što mnogo lakše može da se “pokvari” od kompjutera. To je taj engleski cinizam koji samo oni mogu da smisle. Kvizaško znanje ne podrazumeva da obrazložite zašto ili kako, a ja svojim nastupom to želim da promenim. Obrazovanje mi dozvoljava da odgovorim na pojam uzročnosti, makar u oblasti kojom se bavim, i na taj način temu približim gledaocima. Unapred sam bio spreman da će se to nekome svideti, ali i da će pojedini reći: “Ovaj dečko mnogo priča”.
Da li mnogo pričate i kad nisu uključene kamere?
‒ Ne, introvertan sam. Teško ulazim u razgovor, teško se mešam u tuđe stvari, ali kad me neko upita za mišljenje, teško me je isključiti. (smeh)
Koliki vam je koeficijent inteligencije, ako nije tajna?
‒ Natprosečan, ali ništa spektakularno. Nisam za Mensu.
Šta vam je slaba tačka?
‒ Anglosaksonska pop kultura. Ni botanika mi nije bliska oblast.
U “Poteri” ste se oba puta pojavili u džemperu koji vam je poklonila devojka. Znači li to da ste sujeverni?
‒ Taj detalj pomenuo sam na kastingu, nisam očekivao da će stići do javnosti. Ali, kad je već tako, reći ću da pomenuti džemper simbolizuje zajedništvo. Sve što radim je koliko moje, toliko i njeno. Znamo se od kada smo imali 14 godina. To je dečja ljubav koja i danas živi iako, kao svaka veza, ima uspone i padove.
Kako mlad čovek u 21. veku uspeva da odoli društvenim mrežama?
‒ Od 2010. godine sam na “Forumu”, to je jedina mreža koja me zanima jer dozvoljava opsežnu komunikaciju i, što je najvažnije, nema lajkovanja. Nisam zainteresovan za tapšanje po ramenu, bildovanje ega, stvaranje iluzije lažne veličine da sam najbolji i najlepši. Ne interesuje me da gledam sebe na fotografijama. Nastojim da ispoštujem ljude do kojih mi je stalo. Da li ću se svideti svima ili nikome apsolutno me ne zanima.
Izvor: hellomagazin.rs
Dodaj komentar