Pre mesec dana, kraj januara je bio, ćerku i mene je uhvatio neki virus, donešen vrlo verovatno iz zabavišta, ali to nije ni važno koliko činjenica da je ona pet dana imala temperaturu koju nismo mogli da skinemo, a ja sam kašljala toliko da sam bila odlučna da ukoliko se nastavi napišem testament.
Međutim, kako sve u životu prođe, iako se ponekad čini kada je teško da proći neće nikada, virus je počeo da jenjava, kašalj je nestajao, temperatura je padala sve dok nije skroz nestala.
Zbog čega ovo pišem i kakve to veze ima sa Lidlom?
Sećam se bio je ponedeljak veče, prvi dan koji smo pregurali bez temperature. Muž je sutradan ujutru morao do Bačke Palanke i ćerka i ja smo mu ovako rekle:
„Kupi obavezno nešto slatko iz pekare, ja hoću krofne, meni donesi kroasan sa kremom, ja ću isto sa kroasan sa kremom, ne zaboravi meni u onoj knjižari neku igračku tata, meni vidi ukrasni papir tamo i nađi negde ovsene pahuljice.“
I tako dalje, kako obično biva kad si sedam dana zatvoren u kući, bolestan, bez apetita, pa se odjednom sve vrati u normalu, želje ponajviše.
Otišao je ujutru, rekao vrati ću se brzo.
“Jesi li sve zapamtio?”
“Jesam.”
Prošlo je sat vremena, ulazi u kuću, nosi neke delove za auto i račune za struju iz sandučeta. Nigde kese potparene od vrućih kroasana, nigde opojnog mirisa vrućeg krema i šećera u prahu posutog preko krofni sa džemom, nigde rolne ukrasnog papira. Čim nas je pogledao, okrenuo se pre nego što smo bilo šta izgovorile i nestao.
“Gde si nestao?” čujem zvuk auta. Vozi, negde ide.
“Stižem brzo, sve ću doneti.”
…
Čekamo ga pola sata, sat. Ulazi. Otvara vrata, ne vidi se od kesa, kartonskih, poznatih, dete vrišti: “Bio si u Lidlu! Šta si kupio? Ima li tata nešto za mene?”
Iako je sve to sa igračkama prevršilo svaku roditeljsku meru, srce mi igra jer ona vrišti, radosna je, živahna, iscrpljenost je nestala. Za mene je to sreća. Ne puštam je.
Spušta kese, pruža nam najpre ruže u saksiji, to je ono Lidlovo cveće o kom oduševljeno pišem. Onda vadi kesu sa krofnama, tamna, bela čokolada, posute mrvicama, sa džemom, plus pecivo sa orasima i kifle sa maslinama. Srna nalazi kutiju za nju, kuhinjski pribor za devojčice: viljuška, kašika, nožić, činija i tanjir sa likom Frozen. Mislim da se potpuno opravila, istog trena. Uzima nož i seče krofnu ko velika, viče:
“Zovi baba Veku, ima i za nju krofna, vidi kako ih sečem!”
Ja sam dobila loptu za pilates. I roze debele čarape “za po kući”, za uvek ledene noge. “Ovo ti je za motivaciju. Da se vratiš posle virusa polako u formu. A možeš i da skakućeš po stanu”, kaže muž i vadi ovsene pahuljice, bademovo mleko i sveže borovnice.
Dolazi baka Veka, sedamo za sto. Srna ushićeno pokazuje svoj pribor, slaže krofne na tanjir, ja pokazujem cveće radosna kao dete, tražim mu najbolje mesto, bez promaje, sa dovoljno svetla, toplo, muž je srećan jer je uspeo da za 45 minuta, na jednom mestu, bez vozikanja od prodavnice do pekare pa do knjižare nađe sve što smo mu veče ranije rekle, a on vijajući delove za kola zaboravio.ž
To je zapravo čar Lidla koja nas je ponela od dana kada se otvorio u Bačkoj Palanci. Kad god se vraćamo kući, svratimo, ritualno već, da na jednom mestu kupimo sve što nam je potrebno i uštedimo vreme. Posebno nas raduje što se deo ponude stalno menja i onda smo uvek u nekom uzbuđenju šta ćemo ovog puta pronaći.
Tog dana Lidl je “spasao” mog muža. A nas dve silno obradovao, toliko da smo skoro zaboravile sve one noći nespavanja, skidanja temperature, nemanja apetita. A ono što posebno volim je što su nam krofne iz Lidla dodatni povod za druženje sa bakom, za malim trpezarijskim stolom, iako se viđamo svaki dan.
Ali, uz krofne… dobija još slađi ukus.
Dodaj komentar