Pavle Vuisić je, kako su isticale njegove kolege, ponavljao scene samo kada bi drugi pogrešili. Svoje role izvodio je „na prvu“ i bez greške. Veliki Orson Vels ga je nazvao najboljim glumcem na svetu. Uprkos tome što je uživao takvo poštovanje, Paja nikada nije želeo da ostvari karijeru u inostranstvu.
Nema čoveka sa ovih prostora kome nije poznat raskošni talenat i glumački opus barda domaće kinematografije Pavla Vuisića. Važio je za nesvakidašnjeg, nepredvidivog i živopisnog čoveka, pa ne čudi što i posle smrti može da nas iznenadi i nasmeje.
Bard jugoslovenske kinematografije Pavle Vuisić danas važi za jednog od najpoznatijih i najtalentovanijih glumaca sa ovih prostora. Dijapazon njegovih uloga širok je, a posebno je ostao upamćen kao Paja Čutura u seriji “Kamiondžije” .
Rođen je 10. juna 1926. u Beogradu. Iako nije uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti, to mu nije smetalo da odigra neke od najlegendarnijih uloga u jugoslovenskoj kinematografiji.
Voleo je život, kafane i Adu, a kolege su ga često smatrale “teškim za saradnju”. Da je uvek bio specifičan i poseban danas dokazuje i njegov testament koji je Pavle svojeručno napisao na jednom papiru nakon što je neki novinar greškom objavio da je glumac preminuo:
“Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.
Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).
Neka u sebi pjevaju.
Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater…”
— Pavle Vuisić, svojeručno, latinicom, pred smrt, kad-tad.
Testament je originalno objavljen u biografiji Pavla Vuisića “Posle fajronta”, autora Aleksandra Đuričića. Interesantno je i to da je jednom kada je počeo da se deli i umnožava po mrežama iz njega, slučajno ili namerno, izbačena jedna reč – komunist, što je potpuno promenilo smisao napisanog.
Ispalo je da glumac nije želeo da mu na sahrani iko drži govor što nije istina. Sve napisano nakon odnosi se isključivo na njegovu želju da to ne učini neki komunista. Ovo je u razgovoru za Nedeljnik od pre nekoliko godina objasnila i Pavlova udovica Mirjana.
Velikan srpske scene preminuo je 1. oktobra 1988. godine. u Beogradu.
Izvor: Istorijski Zabavnik
Dodaj komentar