Sednem tako i mislim se: Ko me je najviše razočarao u prošloj godini, daj da napravim neku rekapitulaciju, šta ko obećao pa slagao, šta ko nije ni probao da obeća, šta ko nije ni probao da makar slaže, ko su ti ljudi koji su me najviše razočarali prošle godine?
Ja kad mislim to boli, opšte je mesto. I rešim da napravim listu od petoro, šta mi teško. Teško je, dugačka lista. A deset? Ma, nema šanse. Dok pobrojim, izaberem…koga da izaberem, pa da biram za gulag, pola države bih pobrisala.
Krenem da prebrajam bivšu vlast koja bi da bude buduća, ali malo rukah, malena i snaga, i sadašnju vlast koja je bila bivša pre bivše, pa počnem da pevam ’Ovaj krug sam smislio…’. Onda krene da mi se mota po glavi Šurda, i ono ’Ja nisam za rabotu, ja sam ti više za Grčku’, pa Bata Stojković iz ’Balkanskih pravila’, pa od nekuda doblejaše one ovce što ih milicija uteruje u kamione u ’Tri karte za Holivud’ i ’Sad će Meri da vam pokaže kako se žvaće žvaka’ i krave koje gledaju TV… i da ne bih napravila retrospektivu domaćih filmova reših da krenem od ovih oko mene, lako je da se zapljune Vučić, Vesić, Mali, Đilas, mali Đilasi, mali Vučići, nepostojeća opozicija, daj prozovi prave ljude, žive, ne samo ove što ih gledaš po televizoru. Jutros me je Šešeljev glas probudio sa TV-a, pa sam mislila da sam u filmu ’Povratak u budućnost’, pa vas molim, ne zamerite mi na konfuziji.
Elem, odabrala sam, na jedvite jade, petoro ljudi koji su me razočarali u prošloj godini. Da im kažem šta imam, i da budu ponosni na to, jer, konkurencija je bila oštra. Svi mogu na prvo mesto slobodno. Meni to sve isto.
Komšinica Slavka
Ako se pitate zašto me je razočarala komšinica od 70 godina koja mi daje kruške i šljive sa placa, i koja ima dva nezaposlena sina u zrelim godinama, evo, da objasnim: Slavka je prvi red ispred banke kad jave da će samo možda u naznaci sutra da bude penzija, jer nema para i jer čeka tu penzijicu da odmah odvoji za račune, pa šta joj ostane da raspodeli ’za u kuću.’
I kada je bila ona famozna podela po sto evra pomoći jer koronavirus, Slavka kaže meni:’Vidiš kako nam predsednik daje pare, on brine za nas, ja samo za njega ima da glasam, volim ga kao da mi je sin!’ Ja je pitam čije pare nam daje, ona me gleda. Ne razume pitanje. Valjda misli da je Vučić uz’o džeparac za taj mesec od majke pa rešio da podeli narodu. Pitam je lepo je l’ plaćala ona celog života sve: i račune, i poreze, i doprinose dok je radila, dobro, to se odbijalo od plate, ali plaćala. Jeste. A PDV na sve što kupi, vraća li joj ko na kraju godine? Ona me pita što bi joj vraćali, to valjda mora da se plati.
Pa čije su to pare, crna tetka Slavka? To su državne pare, nisu predsednikove, on je samo izaš’o na televizor i rek’o tebi i meni da ćemo da dobijemo pare. Nije on kralj, niti su pare njegove, to su tvoje pare kako god okreneš, rintala si za njih celog života. I naljuti mi se tetka Slavka i ode da gleda obraćanje preCednika u 15 sati. I ne daje mi više ni krušku. A meni sad opet po glavi bleje one ovce i muvaju se one krave što gledaju televizor.
Steva, moj bivši dobar drug
Steva i ja imamo običaj da sednemo tako i bistrimo muziku, filozofiju, knjige, i zanesemo se i ne pogledamo u TV, nego samo YouTube i neki rok, nešto, i komentarišemo. I ne sećam se koje tačno veče bilo, mi raspravljamo o najboljem albumu ’Talking heads’, a pre toga isto bilo neko obraćanje narodu gde je predsednik malo vikao na narod, tako kažu, jer je narod kriv i ne poštuje mere kriznog štaba, i ’oće da šeta po lepom vremenu i suncu, ne znam, nisam gledala TV, ali ja bih se naljutila na njega da je vikao na mene, gledam ga bre k’o brata a on da viče…elem, zvoni mi telefon i sestra kaže: ‘Ne brini, nismo ispred Skupštine, stigli smo kući pre gužve!’
Kakva Skupština sad? Isključim YouTube, uključim TV, kad ono tamo izašao neki narod, onako, opasan, sa decom i kučićima, ispred Skupštine, i ljut narod jer predsednik vikao na njega i rekao da će da ih zaključa opet. Nas mislim, samo sam ja bila daleko od tog dešavanja naroda.
I sad, sve bilo OK dok ne pade mrak, ne dođoše neki sa bakljama, krenuše da gađaju i narod i policiju, neki sa torbicama isto obučeni, onako malo čudni, i izađoše na ulice i oni policajci u oklopima, pa krenu onaj narod sa decom kući, a policija u oklopima da baca tone suzavca i pendreči neke likove što piju pivo na klupi, a, Boga mi, i jednog malog na sred ulice što ležao njih jedno petnaest do dvadeset mlatilo po bubrezimaa u prolazu. O onom u parku što mu neki opasni momci gazili po faci ne mogu da se izjašnjavam, možda bilo nešto privatno, ne znam okolnosti.
I ja ljuta što tako na narod, kad Steva bubnu: ’E, ako ih biju, mamicuim, šta sad ’oće?!? Da se zaraze i sve da nas zaraze?!? Ja bih to sve bio jače, a ako se zaraze da plate lečenje, to državu košta.’ Ne verujem, gledam, ustajem iz kreveta, što bi rek’o Bajaga, pa mu kažem da država ne leči, nego plaćaš Stevo zdravstveno pa te leče ako baš moraju, on se naljuti na mene kao da pljujem koronu na njega i ode. I tako, sad Steva isto ljut na mene što, kako reče, ne volim Srbiju. Pobratime, volim ja Srbiju, nemoj ti da je braniš od mene. I naljutim se i ja na njega. Posle premijerka rekla da policija nije bacala suzavac, i sad ne znam šta su ono bacali. A baš me zanima.
Dejan, moj brat
Dejan radi godinama sezonske, povremene, privremene i slične poslove. Snalazi se kako zna jer je do sad konkurisao na 58789 slobodnih radnih mesta, godine su prolazile, retko ko mu i odgovorio ’ne treba, hvala’ na prijavu, i Dejan reši da nauči nešto o nekom dizajnu i da proba da zaradi neki dinar, odnosno dolar preko neke platforme za pronalaženje poslova sa strancima.
To ti je kao sajt za upoznavanje, pa ako te angažuje neko, platforma te odere dvadeset posto od zarade koja je obično onako, mala, jer smo poznati kao jeftina radna snaga, a i mnogo ljudi radi isti taj posao za male pare. I Poreska uprava reši da ove godine, retroaktivno, Dejanu i ostalima koji su sami sebi nalazili posao, koristili svoje kompjutere za isti i obavljali ga bez ičije pomoći, razreže porez.
Što je okej, ali pola zarade treba da daš za porez, odma’, plus ima da plaćaš i kazne i kamate. Tako da, džabe si krečio. Mada će na red da dođu i oni koji kreče… ili je ipak bolje da je Dejan krečio, ne znam, moler mi još nije izdao fiskalni račun nit’ mi rekao ’Gospođo, to vam je, sa porezom, tačno toliko i toliko.’
I Dejan psuje Poresku, ače, buče, nervira se po internetima, ali mu dupe i dalje zalepljeno za fotelju ispred kompa u Beogradu, gde plaća kiriju, Infostan, leba i jogurt plus PDV istim tim parama koje je zaradio iz inostranstva, dok se neki organizovali i ljudi izašli i traže dogovor s Ministarstvom finansija, Poreskom upravom…
Pa bre, ima vas sto hiljada, u Nemačkoj poskupelo pivo pre neku godinu 2%, odmah generalni štrajk, zemlja stala, a ti Dejane nećeš na ulicu ni da se pobuniš a kažeš da te pljačkaju. Pa ne možeš da ostvariš svoja prava preko Fejsbuka, časna reč. I evo, brinem za njega a ljuta sam, on apatičan i depresivan, ja opet ljuta, naljuti se i ti, čoveče, pa traži svoja prava artikulisano…i razočarana sam, eto.
Ujka Dragan
Taj čovek, ta večita opozicija, to je onaj isti lik koji je verovao i uvek će verovati Đilasu, koji je verovao Vesiću i kovao ga u zvezde dok je bio u DS a pljuje ga najstrašnije od kada je promenio dres. Konu sad ne veruje ništa, a kad nam je uvaljao one silne vakcine protiv svinjskog gripa koje smo posle pobacali jer narod nije hteo da ih prima, a ni lekari, da budemo iskreni, tad smo se posvađali na krv i nož jer ja Konu nisam verovala. Ni tad, a ne verujem mu ništa ni sad, istini za volju.
Ne volim te prevrtače, ja sam pošten čovek, komunista. I za Đilasa i Vesića smo se posvađali, ni njih ne volem. ’Nikog, dušo, takva mi je narav…’ A, ne, nije to ta pesma. Uglavnom, ujka Dragan neće više za mojim stolom da raspravlja o politici, nerviraju me ekstremi svih boja i vrsta. Naročito ako ne žele da priznaju da neko bre laže kako zine, a zeva za medalju.
Fluidna pojava zvana Krizni štab i mi neki ostali
Na počasnom, prvom mestu ove liste je taj Krizni štab. Zato što je u sred proleća i leta zatvarao moju majku i sve ostale majke, tetke, deke, bake, očeve, stričeve u kućni pritvor po danjem svetlu i lepom vremenu i puštao ih napolje samo u cik zore po dva sata u nabavku kao da su vampiri. U vreme kada je bilo po desetak obolelih dnevno. I taj isti krizni štab pustio je moju majku da slobodno šeta u vreme kada se broj obolelih meri hiljadama dnevno.
Ali prvo da naglasim: oštriju i koncizniju osobu od moje majke, kad ’oće i voli, nema šanse na svetu da nađete. Kad reši da kontrira, to ne može da se odbrani. Pravedna, ne podnosi nepravdu, stvarno, uvek je, još dok je radila, u firmi isterivala mak na konac, suprotstavljala se autoritetima koji su u to vreme za ovo sad bili aždaje, rešavala probleme i prekidala diskusije argumentima.
Ta ista moja majka, uverena da se na televiziji danas govori istina i samo istina, slušala je svaku preporuku tog Kriznog štaba, a njenu sam odluku poštovala ja. Pa sam i ja kriva koliko i Krizni štab, razočarana i u njih koji nisu hteli ili znali ili mogli da nadju bolje rešenje, njih koji su nam uvodili policijski čas jer se virus širi samo od – do radnim danima, a vikendima non-stop, da ne nabrajam, sve valjda već znate. Razočarana sam u njih, u sebe, u svoju majku, u sve nas koji smo dozvolili da nam se kontinuirano ispira mozak, preti, viče se na nas, laže nam se, obećava pa opet laže da se nije obećalo, psihički nas se ubija, i to ne samo ovih poslednjih godinu dana.
Knedla mi je u grlu samo dok se prisećam naših trpljenja. Trpljenja od svih onih koji treba da služe nama, građanima, a ne mi njima. Do ’sve je to za vaše dobro’ naklapanja.
Razočarana sam duboko u sve nas, Srbijo. I to me razočaranje najviše boli. Jer sam nekako verovala u nas.
Dodaj komentar