Srpsku ekonomiju godinama muči hroničan nedostatak radne snage. I dok je ova činjenica do pre samo desetak godina mogla biti tumačena kao crna prognoza, danas je realnost koja je iznedrila i trendove za koje se do skora tvrdilo da neće doći u Srbiji.
Danas i u našu zemlju dolazi sve više jeftine radne snaga i to iz najudaljenijih i najsiromašnijih zemalja sveta.
Praktično, dok naši majstori osvajaju tržišta zapadnoevropskih i drugih zemalja, danas po Srbiji zidaju, majstorišu, obavljaju dostave i razne druge poslove radnici iz nekoliko zemalja Afrike, Pakistana, Turske, Irana, Iraka, Sirije, Turkmenistana, Nepala, Bangladeša, Indije, ali i nekoliko komšijskih država.
Srbi se precenjuju
Novinari Blica razgovarali su sa jednim domaćim privrednikom i dobili neočekivane informacije.
– Inostrani radnici ne samo da rade duže tokom dana, nego kad se sve sabere firmu koštaju i mnogo manje. Sada sam u postupku zapošljavanja njih nekoliko – do desetak. Radiće i po 10 sati dnevno, šest dana u nedelji, a osnovna plata je 320 evra, koja ne može od toga mnogo da odstupa. Sve te uslove ugovaram sa agencijom koja ih i dovodi – kaže njjihov sagovornik, preduzetnik iz Srema.
Kako dodaje njegova računica je jasna:
– Jednostavno koštaju me manje. Naši ljudi sebe cene ali često i precenjuju. Uz to, ja kao mali privatnik ne mogu da platim radnika koliko može velika kompanija i tu nastaje veliki problem kada pregovaramo sa potencijalnim radnicima iz Srbije o uslovima. Sada sa nekoliko radnika sa Šri Lanke i platom od 37.000 dinara, menjam naše ljude kojima sam davao i po 70.000 dinara, a koji su radili na mašinama za proizvodnju rezervnih delova od gume i plastike – navodi sagovornik.
Dodaje i da samo na jednom radniku može da uštedi skoro 400.000 dinara za godinu dana.
Svima dobro – osim narodu
Zaključak je da je posao dovođenje radnika isplativ i agencijama, i privrednim subjektima ali i samim radnicima, koji bi u svojim matičnim zemljama zarađivali znatno manje sume od kojih neretko zavise čitave porodice.
Ocena je i da možemo očekivati sve veći broji uvezenih radnika, koji mnogim preduzećima znače opstanak i konkurentnost na tržištu.
Šta mi tačno dobijamo?
Za poslednjih osam godina Srbija je izdvojila oko 700 miliona evra za subvencije investitorima. Razlog za davanje subvencija stranim investitorima je tzv. ekonomski razvoj gde se da neki novac, pre svega za izgradnju proizvodnih kompleksa, ali gde uglavnom država o svom trošku izgradi infrastrukturu.
Novac se daje po zaposlenom, gde se pokriva čak do 25 godina poreza i doprinosa za zaposlenog, mada investitor nema toliko dugu obavezu da uopše drži svoj biznis otvoren. Kao što smo videli neki investitori se već povlače iz zemlje. Ultimativni razlog dovođenja tzv. stranih investitora jeste zapošljavaje stanovništva.
Postavlja se pitanje davanja novca, pogotovo za projekte koji se smatraju „prljavom industrijom“. Ako dajemo subvencije, zemljište, izgrađujemo puteve, ako sav kapital izađe iz zemlje, a radna snaga dođe sa Šri Lanke, šta mi tu tačno dobijamo?
Ko će raditi u Linglongu?
Zašto PreCednik obećava poslove i radna mesta, ako tu neće raditi domaća radna snaga? Ko će raditi u Linglongu koji je dobio malo manje od 100 hektara na poklon tik pored Carske bare?
Ako uvoz snage postane standard kako će ikad jedan naš građevinac moći da prehrani svoju porodicu sa tom nadnicom, jer ipak on plaća stan u Srbiji, prevoz, hranu i ne šalje novac nazad porodici za Kolombo.
Sa druge strane, postavlja se pitanje humanitarnih prava i kako neko može biti doveden da radi 10 sati snevno, 26 dana mesečno, kada je zakonom propisano 40 sati rada nedeljno, 22 dana mesečno.
Podsećamo da je minimalna plata u Srbiji 32.330 dinara i da je propisana za nekih 160 sati rada mesečno.
Ekonosmki krah, a država u rasulu
Sa treće strane, postavlja se pitanje radnih dozvola i kako neko može da dobije radnu vizu za Srbiju kada ne poseduje deficitarnu veštinu. Razumemo da Klinički centar zaposli doktora iz Šri Lanke za platu od 1.000 evra zato što je neurohirurg. Ali uvoz radne snage iz inostranstva po santici ispod zakonom dozvoljene će ne samo dovesti ekonomiju u krah, već pokrenuti i dodatne egzistencionalne i migracijske probeme.
Da li nas čeka ekološka, politička ili radna emigracija? Ili sve tri odjednom. Država je u rasulu, vreme je za presabiranje…
Izvor: Blic, Eko straža
U Arilju i Ivanjici stranci rade po mesarama, mi nećemo, jer „pomalo postajemo gospoda“
Preduzetni če iz Srema. Nadam se da će ostatak plate koji im zakineš oko 400e po radniku, što bi trebao da im isplatiš, otići na lečenje tvoje porodice i tebe. Serem ti se u usta govno jedno. Zarađuje na muci drugih ljudi.