Nedavno sam čula da Car traži nove vlasnike!
Car je pas. Mešanac. Dve godine star.
Rođen je kraj glavnog puta, blizu benzinske pumpe, u jaruzi.
Imao je nekoliko braće i sestara. Slučajni prolaznici su ih sklonili sa ulice i odneli u obližnji azil.
Cara je udomila jedna porodica dok je bio veselo štene, pufnasto svo, lepo na oko.
Bio je kod njih u domu deset meseci.
Za to vreme, osim što ih je do srži zavoleo, malo se i promenio.
Porastao je. Porasle mu i uši, njuška se izdužila, dobio je nešto nalik mladežu na levom obrazu, i dve svetle obrve, i svetlu fleku na vratu koja liči na bradu. Dlaka mu je postala oštrija i svoja, a njuška prošarana belom bojom kao da je u brašno kinuo.
Gazde su ga vratile u azil. Istom onom čoveku od kog su ga uzeli.
Rekli su „ružan je“. Nisu očekivali da će da izraste u „najobičnijeg mešanca“ crno kafene dlake.
To im valjda ne odgovara. A i deca njihovih prijatelja nedavno su dobila rasnog psa sa odličnim papirima koga uskoro vode na izložbu. U parku niko ne gleda u Cara, niti hoće da se igra sa njim, pomalo mu se podsmevaju zbog klempavih ušiju, plaše se da je opasan i divalj, da će da ujede, pa im se deca vraćaju tužna kući.
I onda se zapitam:
Zar su toliko bitni ti papiri, i pasmine, i medalje, i položaj prednjih i zadnjih nogu, i držanje i ušiljen rep ako pričamo o ljubavi?
Pas je pas. On se udomljava da se volite. Ti njega i on tebe. Da budete tu jedno drugom. Kad prigusti. I kad ne prigusti. Da se pratite u stopu i volite u svojoj različitosti i nesavršenostima. Da se dopunjavate.
Uostalom, zašto bih ja, koja imam lošu kičmu i blago povijeno držanje insistirala da pas bude zategnut ko praćka? Nije pošteno.
Imam nekoliko sitnih ožiljaka, proširene pore, farbam kosu (dlaku), uništena je od toga, skrivam beli ten šminkom, bole me krsta ponekad, dišem neujednačeno, nos mi je ko loptica, previše vrckam dok hodam, noge su mi blagi oks.
Čudne sam ćudi.
Ne garantujem ništa.
Potičem iz radničke porodice. Tata vodoinstalater, mama babica. On Bosanac, ona Makedonka. Nigde diploma, nigde skupih papira. Miraz otužan.
Zašto bih insistirala na „savršenom“ psu?
Čim budem u prilici, a biću uskoro nadam se, udomiću mešanca.
I nek je „ružan“. I nesavršen. I može da ima nejednake uši, do poda da se vuku.
Može biti i nagluv. I šepav.
Pas je pas.
I ljubav je ljubav.
I ljubav kao ništa drugo na svetu može da transformiše izgled tako da „ružan“ postane najlepši. Pa i da „običan mešanac“ postane najrasniji.
Da li sva ova pomama za vrhunskim rasama pasa znači da svi kraj sebe treba da imamo i vrhunske partnere, vrhunski potkovane? Sa svim zubima na broju? Sa ušima ni premalim ni prevelikim? Sa kosom bez sedih? Sa ravnim držanjem? Savršene puti? Sa papirima koji garantuju da im je familija dobrostojeća, obrazovana, vitalna, bez srčanih mana i ne daj ti bože istorije kancera ili dijabetesa? Da ne bi posle bilo iznenađenja.
Shvatam da papiri nešto govore. Važni su onima koji žele da vode psa na izložbu, takmičenja, pa i da zarade od njega. I to je u redu.
Al ja ovde pričam o ljubavi. O ljubavi.
I o mešancu Caru koji je posle nekoliko meseci vraćen u pretrpani azil. U kavez, na beton.
Pričam o ljudima koji su ga udomili, zavarali, pustili da ih zavoli, da se po kući ko svojoj razbaškari, pa ga vratili. Koji su znali da udomljavaju malog mešanca.
Zar je moguće da su verovali da će nakon deset meseci da izđika u dobermana ili engleskog setera?
Ako su želeli rasnog psa, trebalo je da ga kupe. I njega i papire..
Tada ne bi bilo „iznenađenja“ posle deset meseci. Ni za njih, ni za psa.
Ako su želeli ljubav, mogli su i Caru da daju priliku.
Jer ljubav ne čuči samo u telima visoko kotiranih pasa. Ima je na pretek i kod uličnih džukaca sa sažvakanim ušima. Baš kao i u slučaju ljudi. Nikada ne možeš znati koliki su dometi nečijeg srca na osnovu izgleda, odeće, držanja, auta, kose, dužine nogu ili ruku, veličine nosa.
Ljubav ne bi trebalo da kupuješ. Za nju bi trebalo da se boriš i u njoj uživaš, da je pružaš i onda se ona vraća.
Papiri je ne mogu učiniti jačom, vrednijom, posebno ne dugotrajnijom.
Ne garantuju je.
Nikad nisu, niti će.
Sjajan tekst, gadja direktno u centar malogradjanstine……
Nadam se uskoro lepom tekstu o vasem mesancu 😉