Šta sve nisam mogla kao klinka?!

Na primer, da se smejem sa bratom dok ručamo. Ni kikotanje, ni smejanje između zalogaja, ni smejanje u sebi.

“Jedite, pa se smejte u sobi koliko hoćete!”

Dakle, možeš da jedeš, pa kad završiš, ustaneš i odeš negde daleko, pa se tamo smeješ.

Ili, da slažeš da ti se piški, pa odeš u wc da se tamo ismeješ kao čovek, ali se nikad ne ismeješ, jer je wc – wc i nije trpezarija i nema brata i prekornih pogleda mame i tate. Čim iskoračiš iz wc-a i vidiš njihova lica, opet te uhvati smejanje, pa se opet vratiš u wc, ali opet ne ide, pa odustaneš i sedneš za sto i trpiš smeh u sebi.

I lepo ti…

Nisam smela da se derem pod tuđim prozorom, posebno ne u vreme odmora od dva do pet.

“Imaš svoje dvorište, pa se tu igraj. Neću da mi se ljudi žale na tebe”.

Nisam smela da tražim nove patike, nove cipele, novu jaknu, torbu za školu… To su roditelji pratili i trudili se da na vreme kupe novo.

Malo ko se žalio da je nešto što nosi “izašlo iz mode”, jer smo uglavnom nosili ono što nikad u modu nije ni ušlo, bar ne na velika vrata, mamine bluze sa ogromnim naramenicama, bratove dva broja veće majice, drugaricinu rolku ili komšinice farke što ih je pre dve godine prerasla… I nije nas frustriralo što je to tako, jer nismo znali šta je frustracija.

Nisam smela da se prepirem sa roditeljima. Da se suprotstavljam. Što je sasvim razumljivo, kad već nisam smela da se cerekam za vreme ručka ili glasno pričam dok tata spava.

Nisam smela da kažem “neću” i “ne mogu” kad me na primer u sred igre na ulici pošalju po kiselu vodu ili cigare.

“Neću” i “ne mogu” nije postojalo u rečniku tadašnjih klinaca.

Mama je bila mama, ne keva. I tata je bio tata, ne ćale. I poštovala sam ih, čak i kada sam mislila da u nečemu greše ili da su nepravedni.

Cenila sam sve što su činili za mene. Što mi omogućavaju da se školujem, da idem na ekskurziju, i jednodnevnu i onu od više dana, sa drugaricama na piće i kolač, što mi svakodnevno daju džeparac od kog mi ostane i za vruću lepinju u 18h kad krenem iz škole, što me nekom subotom prepodne povedu u tri prodavnice obuće da kupim nove cipele, uz prepipavanje mog palca njihovim palcem i sugestiju:

“Nemoj da te žulja, nosićeš ih i dogodine”

Nisam smela da ostajem u izlasku duže od satnice koju su oni odredili i saopštili.

“U minut da se vratiš”.

U minut se i vratim. Ne testiram njihovu tolerantnost na svoje propuste.

Kad sam malo poodrasla, šunjala sam se na prstima kad ulazim u stan, izujem još u amforu zgrade zveketave štiklice da ne budim komšije, da ne budim bilo koga.

Nisam smela da prećutim “Dobar dan” starijem od sebe. Da se obraćam sa “Ti”. Ispred Milka, ako je starija žena, uvek sam dodavala “teta”. Znači,

“Teta Milka, dobar dan, kako ste?”

Nisam smela da diram daljinski i prebacujem svojevoljno ono što je tata izabrao da gleda.

Nisam smela da ostavim oči nepoklopljenim kada kaže: “Ne gledajte sad”, a kroz prste vidimo Miru Furlan kako se gola valja sa njih dvoje u plićaku.

Onda mama obično, da pojača neprijatnost, kroz zube procedi tati: “I ti svašta gledaš” ili samo “naše gluposti” ko da se u stranim filmovima ne valjaju goli u plićacima.

Nisam smela da se sa bratom svađam, posebno ne na ulici, jer “ljudi vas gledaju”. Mama bi u tim situacijama prešla, dok smo mi zaokupirani svađom, na drugu stazu, preko puta, ostavljajući da nas strah urazumi.

Postojala su pravila, nepisana, ali vrlo jasna i nisam smela da ih kršim, niko nije smeo. Ako ih prekršimo, bili bismo kažnjeni. Adekvatno.

“Nema ti danas napolje”, “Zaboravi na nove patike”, “Nema ti više telefona (fiksnog)”

Malo ko se, kada odemo u goste, svojevoljno kretao po tuđem prostoru. Sediš ko sveća, piješ sok na razređivanje, drhti ti ruka kada ga vraćaš na mali klimavi podmetač, keks uzimaš kad ti daju dozvolu, razgledaš keramičke figure u vitrinama, zidni sat, i tek kad čuješ: “Ajd, idite se malo igrajte i nemojte nešto da dirate!”, odeš. Vratiš se čim čuješ: “Završavajte, idemo!”.

Nismo smeli da ljutito dobacimo “neću”. Najbuntovnija varijanta bi bila “Samo još malo”.

Nismo smeli, čini se, mnogo toga. Ali niko od nas to nije tako doživljavao. Niko nije osetio da mu je sloboda na bilo koji način narušena i da živimo pod zabranama.

Današnji klinci bi rekli “Jebote, al su vas maltretirali!”. Možda bi i dodali “Znaš kako bismo im mi mirno sedeli!”

Ali, ja eto baš volim što sam ponekad morala mirno da sedim, jer mi onda bude sve zanimljivije kad ne moram da sedim.

Volim što nisu postojale reči “neću” i “ne mogu”, jer mi kasnije ništa nije bilo teško, sve sam mogla i retko kad sam tražila opravdanje za nešto što ne uradim.

Volim što su nas učili kulturi i poštovanju, iako smo danas u vladajućem prostakluku ko vrste u izumiranju, same sebe štitimo, dižu se ruke od nas, nismo baš pametni, “najebaćemo”.

Volim što nismo imali sve, sada i odmah, jer su nas naučili strpljenju i velikoj istini da malo šta “pada sa neba”.

Volim što su nas naučili da cenimo ono što imamo, koliko god da je to, jer nam je danas mnogo lakše da budemo zadovoljni onim što držimo u rukama i imamo kraj sebe. A ako i nismo baš zadovoljni, ne doživljavamo to kao apokalipsu, žaleći sebe i svoj promašen život.

Najviše od svega mi se dopada što se nisu trudili da nas svemu tome nauče, nisu listali knjige u kojima su tražili odgovore i savete za vaspitanje, nego su živeli ono što su nas učili. Sve to je teklo spontano, bez prevelikog cimanja. Bez panične potrebe da nas zaštite od svega i svih. Vreme je bilo drugačije. Mi smo bili drugačiji.