Čitajući Duška Radovića malo ko je mogao da poistoveti to natmušeno lice sa njegovim rečima.
On je Beograd voleo duhovitije od bilo koga, a sa „Kapetanom Džon Piplfoksom“, „Strašnim lavom“ i „Krokodokodilom“ smo se upoznali maltene pre nego što smo spoznali i sami sebe.
Tokom života upoznali smo još mnogo takvih ljudi, na prvi pogled namćorastih, koji baš kao i čika Duško, imaju specijalan osećaj za život i ljude.
Neki od njih, kad ih skapirate, postaju najbitniji ljudi u vašem životu. Ali, ima i onih koji, ma koliko da im se divite, toliko su teški ljudi da ih ne želite baš često u svojoj blizini.
Kakav je zaista bio Duško Radović?
Srećom, neki od njegovih prijatelja, saradnika, rado dele anegdote koje boje tu njegovu čuvenu „namrštenu“ crno-belu fotografiju sa omota knjiga, dajući dodatni smisao karikaturama Dušana Petričića, piše portal Noizz.
Njegov čuveni imenjak karikaturista Dušana Radovića je predstavio kao petla koji je napravio gnezdo na vrhu Beograđanke, odnosno sa raširenim kaputom punim čuda…
Autentično mrštenje
Dragoslav Mihailović ga je zvao „Onaj nabureni Dušan Radović“, a Slobodan Stojanović, koji je 1992. napisao roman o njemu „Lav u Beogradu“ opisao ga je ovako:
„Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati.“
– Niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta. Od prevelike osećajnosti i plemenitosti branio se humorom – objasnio je svojevremeno Matija Bećković.
Milovan Vitezović je dao svoju „dijagnozu“, koju je preneo list „Novosti“.
„Dušan Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih jednostavnosti.
Za sve to samo je on zaslužan…
On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život. Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.
To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja — deda“, napisao je Vitezović, kome je Duško na kraju prvog susreta tražio da mu pokaže indeks i rekao:
„Od sad gde god budem sedeo, možeš sesti za sto, ne pitajući me“.
Ono što najviše volim, toga se i plašim
Bio je, kaže, „oblakovit, ali ne natušten, mrklast, ali ne sumoran, natomršten, ali ne i zlovoljan, namrdokašen, ali ne mračan“. Takav je bio, „strašan lav“.
Naravno, imao je slabe tačke.
Patio je od nesanice, decenijama – bio prvi gost restorana u blizini Beograđanke i prvi čitalac dnevnih novina, a čitao ih je sve.
Jednom su Duška pitali čega se plaši, odgovorio je: „Pisanja i pasa. I jedno i drugo volim, ali se plašim“.
I Vitezović piše kako „Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere“.
„Oko njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u detinjstvu.
I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube. Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.
Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru.
Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.
Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića“, navodi pisac.
Beograde, dobro jutro
Tako je Duško balansirao između problema i potrebe da im se nasmeje u lice. Ne samo kada je o psima reč.
Radio-emisija „Beograde, dobro jutro“ više puta je bila na tapetu vlasti.
Kad je Radović definitivno prestao da radi tu emisiju, političari su organizovali neki poluzvanični razgovor da bi zabašurili javni skandal i pokušali da ga vrate u emisiju i program Studija B.
Dušan Radović je tad izgovorio čuvenu rečenicu: „Ja nisam aparat koji se uključuje na dugme“.
Takav je bio – svoj. I prepoznaćete ga u svemu što je izgovorio i napisao. Duško Radović rođen je 29. novembra 1922, a preminuo je 16. avgusta 1984.
Dodaj komentar