Uz bečku šniclu i karlovački rizling u najstarijem novosadskom hotelu „Vojvodina“ novinar agencije Prensa Latina Roberto Molina rekao je nešto zanimljivo o našem narodu.
„Za mene je Jugoslavija 1973. bila lepo iznenađenje i veliko otkriće, jer sam našao ljude koji imaju sličan temperament kao mi Kubanci; tad Jugosloveni, danas Srbi su evropski Latinoamerikanci“.
„Kuba mog detinjstva i današnja veoma se razlikuju. U mom rodnom gradiću bila je samo osmoljetka, a sad ima više srednjih škola i univerzitet. Tata Pedro završio je samo tri razreda i dok je bilo posla, mnogo kuća ozidao, ali, kao i drugi siromašni, nije imao svoj dom.“
https://www.instagram.com/bosonogicovek/
Promenu režima je dočekao kao dečak od 13 godina. U jesen 1960. vođa revolucije Fidel Kastro je Generalnoj skupštini UN saopštio da će Kuba biti prva zemlja Amerike bez nepismenosti. S 15 godina Roberto je postao jedan od 100.000 brigadista, učitelja odraslih. Dobio je uniformu, lampu na gas da časove drži i noću, nakon završetka posla u polju, i zadatak da opismeni četiri guajirosa, tj. lokalnih paora.
Naredna 1961. bila je godina najambicioznije i najorganizovanije kampanje opismenjavanja na svetu. Svaki đak, njih više od 700.000, od države je dobio knjige, sveske, olovke. Za godinu dana stopa pismenosti podignuta je na 96 odsto i Kubanci su svrstani među najpismenije narode sveta. Na Trgu revolucije u Havani stotine hiljada ljudi s ogromnim olovkama u rukama izvikivale su: „Fidele, šta dalje?“ Odgovorio je lenjinovski: „Učiti, učiti i samo učiti.“
„Brigadisti su od Vlade dobili 100.000 stipendija. Mojoj mlađoj sestri Mariji, koja je opismenila šestoro odraslih ljudi, odobreno je da se školuje za učiteljicu, a ja za profesora ruskog jezika. U Santjago de Kubi sam godinu dana bio učitelj s platom od 118 pezosa, dok je moja majka teško i dugo prala tuđ prljavi veš za samo osam. Dao sam joj sto da više ne mora raditi van kuće. Posle školovanja, sestre su ostale s roditeljima, a ja otišao“, priča Roberto.
Kao student, Roberto je organizovao razne kulturne programe i ponuđeno mu je da u Havani studira novinarstvo. Diplomirao je i na drugom fakultetu, pa je 1968. počeo da radi u agenciji Prensa Latina, sa sedištem u Havani, koju je s prijateljima osnovao legendarni Če. Za nju su radile mnoge novinarske i literarne vedete, pa i nobelovac Gabrijel Garsija Markes. Danas ima 400 zaposlenih u Južnoj Americi i širom sveta. Roberta su 1970. poslali u Prag, a on poveo suprugu i sina, koji je dobio očevo ime. Posle je izveštavao iz Sofije i Moskve, gde se rodila ćerka Marijana.
Posle četiri godine poslat je da otvori dopisništvo u Beogradu. U početku mu je članke iz domaće štampe prevodila devojka koja se ubrzo udala i preporučila studentkinju španskog jezika Stašu Zajović, koja već godinama predvodi „Žene u crnom“. Staša kaže da je Roberto najbolji šef kog je ikad imala, a on da Staša nikad nije imala šefa – odveć je jaka da prihvati da joj neko zapoveda.
Za četiri godine Roberto je zavoleo Suboticu, Frušku goru, Petrovaradinsku tvrđavu, jug Srbije, Bosnu, Plitvička jezera… Žao mu je što se raspala zemlja gde je sve razumeo jer je srpsko-hrvatski učio u školi za diplomate Kube, kojima se samoinicijativno pridružio. Kao najbolji đak, za nagradu je dobio uybenik istorije za četvrti razred osmoljetke. Rekao mu je nastavnik: „Proširiće ti fond reči, a i pomoći da shvatiš Balkan“.
U sedištu UN u Njujorku, Roberto je 1994. upoznao koleginicu Mariju Kosta Pinto i stvorili su divnu bračnu mešavinu Brazilke francuskog porekla i Kubanca sa španskim korenima. Marija se školovala i radila u Njujorku, Parizu, Bonu, a u Londonu je radila za Bi-Bi-Si. Iz Njujorka su na četiri godine otišli u Potrugal, šest proveli u Argentini, pa zajedno živeli na Kubi.
Sad iz Beograda Roberto opet obaveštava o zbivanjima s ovih prostora, a Marija na univerzitetu uči srpski. U Havani Robertov sin je TV snimatelj, a ćerka socijalni komunikolog u Ministarstvu poljoprivrede.
„Najteže mi je je bilo da ostavim unuke, već srednjoškolku Aleksandru i naročito osmogodišnjeg Rafaela, s kojima sam se svakodnevno družio“, setno veli Roberto. „No, novinarstvo mi omogućava da svedočim istorijski važnim zbivanjima i živim u mnogo zemalja. U karijeri sam pratio Regana, Gorbačova, Tita, intervjuisao Kastra, čiji je odlazak veliki gubitak za Kubance. Na trgu u Havani okupilo se tri milona ljudi. Tokom osvajanja vlasti, Fidel je šest dana napredovao ka prestonici, a sad mu je priređeno obrnuto putovanje. U svakom gradu i selu na tom putu Kastra su pozdravljale hiljade ljudi zahvalnih što Kuba nema nepismenih, što su škole i lečenje besplatni, svaka provincija ima savremen hirurški centar, razvili smo vrhunsku farmaciju, priznatu u svetu, pa Kina i Rusija kupuju sve što proizvodimo. Sad se spremamo da zajednički proizvodimo biopreparate. Rusija ima savremenu tehnologiju, a mi rezultate. Nedavno sam pisao o dvema doktorkama, koje su na Balkanu promovisale vakcine protiv raka pluća. Srbija i Bosna su rešile da ih kupe, verovatno će i Makedonija i Hrvatska, pa će tako Kuba ujediniti sve republike i narode ovih prostora.“
Piše: Jelena Stamenković
Dodaj komentar