srpske novine
Magazin

Mediji od smrti i raka prave senzaciju, a mi zbunjeni i preplašeni

Vest da je 33-ogodišnja manekenka Dijana Milojković nakon skoro pet godina borbe sa kancerom preminula, rastužila me je, zabrinula, uplašila, poremetila, iako do sada nisam znala za nju i nisam „pratila“ njenu borbu na društvenim mrežama.

Ne bih to podnela.

Nekoliko dana pre toga preminula je 27-ogodišnja Nišlijka kojoj se kancer nakon operacije vratio na pluća i krvne sudove.

Ajme meni, kancer krvnih sudova!?

Obe tragične vesti bile su medijima povod da prokopaju, pre svega, po Dijaninom životu i izveste nas u seriji povezanih vesti kako sad pati njen bivši momak Stefan Karić, šta je napisao na svom Instagramu njen nesuđeni svekar, objavljuju njene objave unazad mesec dana… Od smrti mlade devojke prave senzaciju. Od raka prave senzaciju. Od straha prave senzaciju i napumpavaju ga redovima u kojima stoji „otkrila je rak prilikom rutinske kontrole koji je već metastazirao na najudaljenija mesta u telu“.

Bokte tvoj, pa kako da se ne presečeš? Rutinska kontrola otkrila pobacane kancerogene ćelije SVUDA? Da li ovo znači da rutinske kontrole treba da obavljamo na pola godine ili još bolje da ne izlazimo iz magnetne rezonance JER SVE JE MOGUĆE. I ništa ne boli, a kad počne da boli onda je kasno.

Ovo zaista stvara ogroman pritisak. Ljudi su počeli da zaziru od svakog bola. Plaše se za sebe, za dete, za muža. Ne veruju, jebote, nikome. Sve je rak i svi doktori pojma nemaju i svi ćemo, jelte poumirati ko pacovi. E, takav se stiče utisak kad pratite medije i teme kojima se oni bave i način na koji ih „obrađuju“.

Ljudi koji su živeli u godinama bez tehnologije i sa Praktičnom ženom na kioscima, zaista su bili rasterećeni.

Mojoj mami je krajem osamdesetih dijagnostikovana tromboza. Urađena neophodna snimanja, dati lekovi i tabela koju treba da prati. Doktor joj rekao:“Možete sa trombovima da živite dva dana, dve godine ili dvadeset godina, nikad se ne zna“.

Mama došla kući, dvoje male dece, plakala noću kad je ne vidimo, pribrala se za par dana i nastavila život, pijući svako veče tablete preme uputstvima sa tabele. Trinaest godina kasnije tromboza je nestala.

Da je kojim slučajem saznala za dijagnozu danas, verovatno bi sebi samo pogoršala stanje. Kako? Pa, guglanjem koje bi trajalo iz dana u dan, na svakoj pauzi tokom radnog vremena.

Koliko god da možemo na raznim sajtovima da nađemo korisne informacije, toliko neminovno pročitamo i zastrašujuće scenarije po kojima je sve rak (ne dao Bog da uđeš na forum), od svega sto posto mreš, navode se primeri poznatih koji su baš od TOGA umrli… Bol u nogama – rak, kočenje ruke – rak, helikobakterija – rak, bol sa leve strane stomaka – rak, česte glavobolje – rak…

Mislim da nećemo podneti pritisak medija i masu informacija koje nas zatrpavaju ko meteorska kiša.

Postajemo sve ranjiviji, uplašeniji, zabrinutiji. Svakog sekunda obavešteni smo ko je koga ubio i kako, ko je skočio sa zgrade i zbog čega, ko je koga zapalio, pregazio, silovao, ko je ostao bez ruke, noge, muža, čije dete je bolesno, kako se to dogodilo… Zamislite da još tome dodam hrpu informacija o učesnicima rijaliti programa. Pa da pukneš! Postaješ svestan koliko ima bolesnih ljudi, fizički i psihički i na šta su sve spremni. Postaješ oprezan. Upadaš u stanje grča. Pune nas ko božićnu ćurku. Dižu paniku.

Najgore od svega je što su mreže postale naš život. Mi tu obitavamo. Koliko god mislili da SAMO prelistavamo neke objave, vesti i fotografije, i da od toga SAMO listanja ne može da se desi ništa, sve se to ipak ugnježđuje u mozak i zauzima prostor, oduzima koncentraciju, razdražuje.

Nekada si saznavao ko je umro, ako čuješ crkvena zvona i vidiš smrtovnicu.

Nekad si verovao doktoru, mesaru, vaspitačici, učitelju. Danas strepiš hoće li ti postaviti ispravnu dijagnozu, jer čitao si već sto puta da je neko umro lekarskom greškom, ko zna šta ti mesar uvaljuje, čitao si pojavilo se zaraženo meso, ispraćaš dete u vrtić ko da ga šalješ u rudnik, jer preneli su mediji kako je ona vaspitačica udarila dete, a ona ga zatvorila u kupatilo…

Obelodanjivanje ovakvih stvari može biti korisno, mnogo toga izađe na čistac, ludaci se kazne, ali je poenta što se ne piše u istoj meri o dobrim doktorima, dobrim mesarima, prodavcima, vaspitačima, učiteljima. Nema balansa. Nema onog „malo sam te sad sjebao, daj da ti vratim veru“. Jok! Samo crna hronika, samo senzacija, samo rijaliti. Nema granice.

Na vest o tragičnoj smrti, dajte nam priču o radosti rađanja. O nekoj bebi i njenoj mami koja ju je čekala pet godina ili samo par meseci.

Na vest da je mlada žena umrla od raka, dajte vest o onima koji su ih pobedili.

Na vest o lošoj vaspitačici, dajte vest o vaspitačici koja ostaje i posle radnog vremena da sačeka sa jednim mališanom samohranu mamu koja ne može da stigne do 17 časova zbog posla. I kako mu tad priča priče i drži ga za ruku.

Dajte nam vesti koje će nam vratiti smisao, veru, nadu jer poznato je da se ljudski mozak od sto dobrih vesti uvek uhvati za onu jednu lošu. Jebo ga ja glupa i naivna.

Nemojte da vam „dobre vesti“ budu „kako skinuti kilograme za deset dana“, „kako da celulit nestane preko noći“, „kako da napumpate usta na prirodan način“, „kako do ravnog stomaka posle porođaja“.

Jer to nije dobra, a kamoli vest. To je glupost, to je nabijanje neodrživih i besmislenih standarda lepote, to guši omladinu, to može biti klik za ulazak u redove crne hronike. To otvara prostor za debete, prepucavanja, mreže su dozvolile da svako može da iskaže svoj stav i uvredi nekoga, bez sankcije.

Kao posledicu svega imamo zbunjene ljude koji često ne znaju žive li virtuleni ili stvarni život, šta je istina, šta laž, ko je na njihovoj strani, a ko protiv njih, jer lajk je postao čudno sredstvo za pokazivanje simpatija, kome da veruju…sebi ili medijima.

Uistinu, žalosno.

Čovek današnjice uči da živi život prateći motivacione govornike on line.  Da bi onda kada „nauči da živi život“ mogao da čak i zavoli sebe, jer samo tako će ga i drugi voleti, a to onda znači da će imati i više lajkova.

Da, da, usitinu žalosno.

Čemu služi novinar u Srbiji kada nam na Guglu pobeđuje “Zadruga”?

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku