Srbima nikada neće biti bolje sve dok preziru (a i veličaju) sve srpsko

Srbima neće biti spasa sve dok preziru sve što je srpsko. I ne samo nama, već i ostalim balkanskim narodima, koji ne poštuju sami sebe pa im je teško da ukažu poštovanje i drugima.

Poslednje dve decenije, sve od one grandiozne 2000-e godine, počele su da se dešavaju jako neobične stvari. Sigurno ih je bilo i u ranijoj istoriji, ali ovo je nešto čemu svedočimo dobar deo nas koji još uvek hoda zemljom.

Toliku smo golgotu prošli od devedesetih na ovamo da nije ni malo čudno to što se dešava u društvu. Jugoslovenski patriotizam raspršio se sa nestankom te države, i u čitavoj pometnji i ratovima nakon toga javlja se taj moderni fenomen SAMOPROGONA i progona od strane drugih na račun ljudi koji žive, ne samo u Srbiji, već i uopšte na Balkanu. Progoniteljima izvan naših prostora ni vrsni istoričari ne bi pobrojali genocide i izazvane ratove, a baš su nas oni okarakterisali najgorima.

Pronašli su zatim pogodne persone (jer to nisu ljudi), sa naših prostora koji će uz adekvatnu nadoknadu dalje širiti antragonizam prema narodu u Srbiji, na sve načine. I koliko god omrznuti ti ljudi bili od strane visprenih, našla se ogromna grupa onih koji sebe nazivaju intelektualcima, te su prihvatili i afirmisali tu ideju da je biti građanin Srbije ili još gore biti Srbin, nešto posebno grozomorno i tragično.

Trebali bismo prema njihovim nahođenjima vaspitavati svoju decu, kako smo najgori narod, da žive u stidu zbog svojih gena, dok drugi slave krvoprolića i pokolj. Ne, ne bismo trebali takve stvari da slavimo, jedino tako možemo istinski biti bolji od njih. No da je zdravog razuma među ljudima, ovakvih diskusija ne bi ni bilo.

Ako izuzmemo mržnju naroda prema svim dosadašnjim režimima, koja i nije tako loša, jer je još uvek izraz slobode koja je odavno nestala u razvijenom svetu, ostaje ona druga, mnogo tužnija i pogubnija mržnja prema sebi samima. Ona je ta koju smatram pogubnijom od svakog drugog progona. Setim se onda i Teslu smo “progonili” dok ga Amerikanci nisu afirmisali u svakom smislu. Jesu se oni “ovajdili” od njegovog rada, ali su mu itekako dali priliku da se iskaže i ostvari svoje avanturističke snove.

Šta je nama potrebno da bismo krenuli napred? Dobar režim? Pravi sistem ?Neki novi diktator ili možda stari? Kroz istoriju smo se klanjali ocoubicama i bratoubicama, a nismo obraćali puno pažnje na one koji su zaista donosili neku vrednost. Mi, kao narod, imamo tu neprikosnovenu potrebu da ismejemo i opanjkamo svaki trud i zalaganje da nam bude bolje.

Ima li u nama snage da zavolimo svoju zemlju, tj svoj narod i svako od nas ponaosob da neki doprinos tome. Očistiti svoju kuću i ispred kuće za početak. I to je korak napred. Zar nam je neophodno da ljudi koji dolaze u Srbiju iz drugih zemalja govore koliko nam je zemlja lepa? Izgleda da jeste… Jer nama je lakše da se žalimo nego da nešto zaista i uradimo. Ali ne da uradimo za druge, kroz minimalnu cenu rada, već da poradimo na sebi i evoluiramo u bolja bića. Da saznamo više, budemo površni manje, i da se nađemo onima koji su u nevolji. Da ne sudimo čoveku spram jedne greške, niti da pravdamo idole koji milon grešaka prave. No sve počinje od mnogo manjih stvari…

Da li ljudi za početak mogu da prestanu da bacaju smeće po ulicama sa izgovorom da nema kanti za smeće? To je samo metafora našeg odnosa prema viševekovnoj borbi i stradanju za slobodu i za ono što danas imamo. Za tu “crkavicu” od komada zemlje koju svakodnevno pokušavaju da nam otmu. Nije trava zelenija tamo gde nema slobode i ljubavi. To je moje proživljeno iskustvo. Mora se ustati od stola za početak. Da bi se promene dogodile. Divim se ljudima koji ovo znaju, a da nisu zakoračili iz zavičaja. Biti samo cinik pogubno je za zdravlje čitave nacije.

Život je dovoljno apsurdan sam po sebi, da bi se odživeo u nekom površnom i represivnom svetu. Idealno bi bilo kada bismo mogli da sačuvamo slobodu i gradimo svet ciglu po ciglu. Da ostavimo deci prostor za život u punoći smisla. Moramo da prestanemo da razmišljamo o svemu što je srpsko da je najgore na svetu. Itekako postoje stvari koje vrede, a ne mogu se novcem kupiti. Jesu život i računi za struju, grejanje i školovanje, ali ono što nam zaista ostaje su uspomene. Na ono što smo uradili, dani i noći kada smo se smejali okruženi porodicom i prijateljima, uglavnom trenuci koji nas nisu koštale ničega – materijalnog.

Nije režim čitav narod! Takva personifikacija je krajnje pogrešna. Ujedinjenje u poštovanju svih naroda i građana na prostoru Srbije. ujedinjenje u ljubavi prema svom narodu, precima i potomcima! Jedino se odatle može izroditi spas.