Srbija u očima naputovane Poljakinje

Srbija u mojim očima izgleda kao nesigurna devojka kojoj treba nekoliko reči pažnje i mnogo više samopouzdanja. U očima jedne Poljakinje, naša zemlja je nezamenljivo mesto ispunjeno pozitivnim i otvorenim ljudima kojima je glavna preokupacija da se kao gost osećate lepo. Možda su ovo reči koje ćete čuti od gotovo svakog stranca, ali Julija ima dokaze, i nije baš običan stranac.

Probaću da ne komplikujem mnogo, mada je čitava priča oko Julije jedna velika zavrzlama. Živela je u Holandiji, Rumuniji, Brazilu. Praktično je živela u više zemalja nego šta sam ja posetio. Fleksibilna je i sa poslovima, iako je završila Univerzitet za kulturu. Ne plaši se posla a u slobodno vreme uči jezike, čita travel magazine i bavi se proučavanjem biljaka od kojih pravi lekovite čajeve za sebe i prijatelje. Već vam je jasno da joj slobodan duh ne dozvoljava da bude u jednom mestu. Otuda i njena ljubav prema avanturama.

Kako kaže, Srbiju je posetila čak osam puta, a njeno putovanje Evropom, kasnije i Južnom Amerikom počelo je upravo u Srbiji. Julija sada živi u Amsterdamu ali je većinu svog adolescentskog života provela u „backpacking-u“ širom sveta, njen rodni grad se zove Srem. Priču počinje svojim impresijama o ljudima kada je prvi put kročila u našu zemlju. Sama činjenica da i dalje nismo pod tolikim uticajem zapada i da smo, kako sama kaže, srećom, siromašni – to mnogo donosi našoj tradicionalnoj kulturi. Toplinu koja se oseća među ljudima poredi sa Brazilom, upravo zbog čitave finansijske situacije.

– Kada ste siromašni, više brinete o drugima, ljudi su češće na ulicama i stalno se nešto dešava, nikada nije dosadno. U Poljskoj je tako bilo pre 20, 30 godina. U Holandiji nije ni blizu takva atmosfera, ne poznajete prvog komšiju, svako brine svoju brigu i jako je hermetično. Oduvek sam želela da posetim Guču i nakon toga sam se vraćala Srbiji kad god bih imala priliku – priča Julija Mozgava (27) za NOIZZ.

Najzanimljivija stvar u priči sa Poljakinjom je kada shvatite da je obišla našu zemlju uzduž i popreko. Za neka mesta ni ja sam nisam čuo, a siguran sam da poznaje više istorije od većine nas. Za osam puta koliko je bila kod nas, jezik je naučila skoro kao maternji i to joj je mnogo pomoglo. Kaže kako se naši ljudi oduševljavaju kada čuju strance dok pričaju srpski. Na obližnjoj tezgi je kupila šajkaču a jedna baba joj je dobacila „Kao prava Srpkinja“, kaže da joj je to jedan od najdražih komplimenata.

– Srpski jezik je donekle sličan poljskom, ali morate da ga pričate iz srca, a pošto ja verujem u reinkarnaciju, sigurna sam da sam u prethodnom životu živela u Jugoslaviji, jer sa Srbijom osećam povezanost kakvu nisam osetila ni sa Poljskom. Ranije su svi govorili da izgledam kao da sam rođena u Srbiji, sada više ne jer imam kraću kosu. Ali, jedno vreme dok sam živela u Holandiji svi su mislili da sam sa ovog podneblja – nastavlja priču.

Prosto je neverovatno kada shvatite koliko je mesta obišla, pa čak je našla i kafić u Požegi nazvan po njenoj omiljenoj knjizi – „Mali princ“.

Pošto na putovanja ide kao putnik-stoper, samo nekoliko puta se vozila autobusom. Sve što nosi je jedan veliki planinarski ranac na kom je savijen šator i to je apsolutno sve. Uzimajući u obzir da je tako obišla Evropu, tvrdi da kod nas nikada nije imala neprijatnih situacija, čak ni kada je pešačila do duboko u noć. Više puta joj se desilo da joj ponude prenoćište i hranu kako bi ujutru mogla da nastavi putovanje. A tek o tome koliko je zanimljivosti… Osetio sam se malo manje Srbinom kada je počela da priča o mestima koje je čekirala na svojoj mapi. Od Beograda, Kopaonika, Zlatarskog jezera, Kuršumlije, Golupca, pa sve do Kosova, ne postoji neko znamenitije mesto koje nije videla.

– Golubac me je oduševio. Toliko istorije i spomenika… Dunav je tako divlji u tom predelu, i što je zanimljivo, jedan od poznatih poljskih vitezova Zaviša Čarni je umro baš u Golupcu. Ima čak i posveta napisana na poljskom i srpskom jeziku – priča Julija i dodaje da ništa manji utisak nije ostavio ni Gamzigrad.

– Ja nisam religiozna osoba, više se oslanjam na spiritualne emocije i energiju. Ali, to je u principu ista stvar. Srpska kultura je mnogo povezana sa religijom, npr. kada pijete uvek se prekrstite. Kada imate takvu energiju oko sebe, dovoljno je da znate pet reči i vrlo lako žete naći prijatelja u Srbiji. Zaboravlja se najvažnija činjenica koja je zapostavljena. Ljudi u Srbiji moraju biti ponosni na činjenicu što zemlja nije toliko razvijena, to bi ih zatvorilo u kuće u velikom broju. To se stalno zaboravlja jer ljudi iz večih država Evrope beže na mesta na kojima će biti sami sa prijateljima, jer su neprestano vezani za posao i ne mogu da dišu. U Srbiji nije tako. Odete u kafanu i izađete sa novim prijateljima.

Naravno, kakva bi to Srpkinja bila da ne pomene stvari koje je vezuju za našu zemlju. Nema potrebe da preterano razmišljate jer je u pitanju hrana. A šta drugo? Slatko od dunja, burek, ljuta paprika, kajmak, ratluk od ruže, rakija od dunje, slatka kafa iz džezve, sve je to neodoljivo vraća u dane kada je boravila ovde. Dva najbolja filma su joj „Kad porastem biću Kengur“ i „Smrt čoveka na Balkanu“ jer sjajno opisuju kako srpsko društvo funksioniše.