Kako su me u Nemačkoj naučili da nosim masku, a nisu mi pretili

Juče sam ustala u polupraznom autobusu. I ne, nisam htela da protegnem noge. Ustala sam, jer je jedan čovek, dvadesetak godina stariji od mene, seo na sedište pored.

Nekoliko sati pre toga uhvatila sam sebe kako, prilazeći koleginicinom stolu, stavljam masku na lice, mada maska u kancelariji uopšte nije obavezna.

A isto popodne sam oberučke prihvatila predlog prijateljice da se vidimo za „jedno mesec dana, kad ovo malo prođe“.

Onda sam se zapitala šta mi se desilo. Ili šta su mi to uradili.

Ne plašim se korone. Čak mislim da sam je verovatno preležala negde polovinom februara, kad me je par dana mučila glavobolja i neka sitna temperatura.

Ne strahujem da idem na posao, ne navlačim rukavice čim se uhvatim za kvaku ulaznih vrata. Situacija u Nemačkoj je stabilna, zdravstveni sistem dobar, respiratora, kažu, dovoljno.

Ipak, ustala sam u autobusu, kad je neko seo pored mene. I stavila sam masku, mada u kancelariji ne moramo da je nosimo.

I spremna sam na to da se s prijateljicom ne vidim još neko vreme. Da sam u Srbiji, već nedeljama bih sedela po kafićima i verovatno ne bih ni znala gde mi je maska.

Bilo bi mi svejedno da li pored mene u busu sedi neko od 14 ili 70 godina. Ali ovde…. Htela ja to da priznam ili ne, nekako im je uspelo da me nateraju da poštujem pravila.

I to ona nepisana. Ona koja su, daleko više nego ona za koja je zaprećena kazna, održala koronu u Nemačkoj pod kontrolom.

A onda sam shvatila da je sistem „to se ovde jednostavno ne radi“ jedan od najboljih načina da ti nešto utuve u glavu.

Prva stvar koju te nauče je sortiranje smeća. Iako niko neće doći u inspekciju tvoje kante, bacanje stiropora u kantu za papir je nešto što se ovde „jednostavno ne radi“.

A da je to stvarno tako, shvatićeš prvom prilikom kad to ipak uradiš i kad jedino tvoja kanta, puna papira (i stiropora) ostane neispražnjena.

I kad uvidiš da nemaš pojma gde ćeš u naredna dve nedelje bacati papir, jer zajedničkih kontejnera nema a sledeća tura „plavog“ ide tek za 14 dana.

Što možeš lepo da vidiš u kalendaru, koji su ti uredno po useljenju dostavili. Računajući da ćeš proučiti i pratiti uputstva u njemu.

Posle nekog vremena će ti deca reći da bi možda trebalo kupiti kutije za užinu.

I to ne zbog toga što su celog života sanjali o tome da imaju kutiju za užinu, niti što je neko u školi komentarisao njihove sendviče upakovane u providnu foliju.

Niti zato što za to postoji kazna. Koristiti više plastike nego što je neophodno je nešto što se ovde „jednostavno ne radi“.

I dok nedeljama uporno odbijaš da trećinu torbe za posao „zakrčiš“ plastičnom kutijom s doručkom, i pred kolegama odmotavaš foliju i bacaš je u kantu, shvataš da ti iz dana u dan postaje sve neprijatnije, mada ti niko ni reč nije rekao.

Na kraju se pomiriš – zaboraviš na foliju, promeniš torbu za posao i ne misliš više o tome.

Vrlo brzo shvatiš i da nedelja nije dobar dan za telefoniranje s prijatejima. Bar ne Nemcima, ili onima koji su dovoljno dugo ovde da su pomalo to već postali.

Iako to niko neće eksplicitno reći, niti će biti neljubazan tokom razgovora, posle par napravljenih gafova naučićeš da je nedelja dan rezervisan za odmor i porodicu i da oni veoma drže do toga.

Ometati nekog u tome je nešto što se „jednostavno ne radi“.

Naučiće te onda, da ulicu ne prelaziš na crveno, jer se to ovde „jednostavno ne radi“, ali i da, s druge strane, na pešačkom ne moraš da menjaš brzinu kretanja, prestaneš da gledaš u telefon ili čitaš novine.

Jer, zebra je teritorija na kojoj je pešak zaštićen bolje od belog medveda.

Nakon toga ćeš, malo po malo, početi da usvajaš njihovu kulturu i pravila ponašanja. Drukčije rečeno, da se lagano (i potpuno dobrovoljno i neprimetno) integrišeš.

Na principu „ovde se to tako radi“ profunkcionisala je, kako se pokazalo vrlo uspešno, i preporuka vlade o obaveznom nošenju maski u javnom prevozu i prodavnicama, doneta 24. aprila.

Uvedena je kao jedna od mera protiv širenja epidemije, ali odluku o tome da li će za njeno kršenje nemačke republike raspisati kaznu ili ne, ostalo je na njima da odluče.

Neke od republika, poput Severne Rajne Vestfalije, za nenošenje maski nisu raspisale kaznu na državnom nivou, ali su tu mogućnost dale svojim komunama i gradovima.

Pravilo je, međutim, za sve bilo jasno: u javni prevoz, vozove i prodavnice se od kraja aprila bez maske ne može ući.

U praksi vrlo jednostavno sprovedena – na ulasku u prodavnicu te ljubazno podsete da staviš masku i tako zaštitiš sebe i druge, a u autobus ti bez nje jednostavno ne daju da udješ, ova preporuka vlade je postala univerzalni model ponašanja, i to bez pretnji video-kamerama, komunalnom policijom ili kaznama.

Imaju Nemci i komunalce i video-kamere, a ni na kaznama bogme ne škrtare, ali oni nastupaju tek ako apel zakaže.

A na solidarnost i poštovanje pravila apeluju svi i na svakom koraku – od Angele Merkel i njenog kabineta, medija, javnih ličnosti i političara, do prodavaca koji u izloge svojih radnji ne kače natpis koji počinje rečju „zabranjeno“, već podsećaju da je maska obavezna i da predstavlja način da „zaštitimo svoje i zdravlje svojih sugradjana“.

I tako, već nekoliko meseci umesto završnog poteza ruža na ustima pre izlaska iz kuće u džep ubacujem masku.

Naravno da ne mogu da dišem pod njom, da me beskrajno nervira i da je istovremeno nošenje naočara za sunce i pamučne krpice na nosu, a da se pritom naočare ne zamagle, za mene i dalje jedna potpuno nesavladiva tehnika, ali nije da imam neki izbor.

Niko me neće kazniti, ali ni pustiti u autobus. A čak i ako iskoristim gužvu i uspem da uđem, svi će me čudno gledati, i vrlo verovatno, na kraju glasno opomenuti.

Jer sam nesolidarna i jer ih svesno ugrožavam. A tako nešto se ni u normalnim okolnostima, a pogotovo u vremenu pandemije „ovde jednostavno ne radi“.