Ratna dešavanja u Ukrajini probudila su duhove devedesetih u Srbiji, a kada pogledamo državni vrh na čelu sa Vučićem i Dačićem, onda i dvadesetogodišnja hibernacija zvuči sasvim razumno i postaje sastavni deo već viđenog scenarija.
Možemo da verujemo propagandi koja neumorno radi sa zapadne strane sveta i pristanemo na konstataciju kako NATO i SAD nemaju nikakve veze sa današnjim stanjem na istoku Evrope. Možemo, ali u tom slučaju pristali bi na uvezane dijagnoze – Stokholmski sindrom i Alchajmera.
Zvanično odbrambeni NATO savez, svi znamo, bombardovao je SR Jugoslaviju bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Prve bombe na našu zemlju pale su 24. marta, a 7. maja u rat se, na strani žrtve, umešala i Narodna Republika Kina.
Tri projektila su nešto pre ponoći pogodila tadašnju zgradu kineske ambasade na Novom Beogradu i tom prilikom poginulo je troje novinara, kineskih državljana, a 21 osoba je ranjena.
Poginuli su 48-godišnji reporter Sinhue Šao Junhuan, 31-godišnji reporter Guanming dejlija Sju Šinghu i njegova 28-godišnja supruga Žu Jing.
【20年了，這3名烈士，我們不會忘】20年前的今天，驚聞噩耗：北京時間淩晨5：45（當地時間7日晚11：45），以美國為首的北約悍然轟炸中國駐前南斯拉夫聯盟大使館，48歲的新華社記者邵雲環、31歲的光明日報記者許杏虎和他28歲的妻子朱穎犧牲，數十人受傷。20年後的今天，緬懷，勿忘！ pic.twitter.com/xw5neWS954
— 人民日報 People’s Daily (@PDChinese) May 8, 2019
Kina je hitno tražila sednicu UN-a, na kojoj je izrečen stav da se radi o napadu na kinesku teritoriju te da je reč o najoštrijem kršenju suvereniteta NR Kine.
Američki zvaničnici tada su ponudili neuverljivo objašnjenje da su agenti CIA vojnim strukturama dostavili zastarele mape Beograda, te da je iz tog razloga greškom pogođena ambasada stalne članice Saveta bezbednosti.
Predsednik Amerike Bil Klinton odgovorio je tada na optužbe Rusije i Kine za „varvarski napad“ rekavši da je bombardovanje ambasade „tragedija i greška“, a da je „varvarski ono što je gospodin Milošević uradio“.
– Varvarstvo je intencionalno etničko čišćenje koje Milošević sprovodi čitavu deceniju, prvo u Bosni gde je 250.000 ljudi izgubilo živote, a preko 2,5 miliona ih je raseljeno u izbeglištvo. Ukoliko žele da se bombardovanje zaustavi Kosovari se moraju vratiti kući, etničko čišćenje mora prestati i moramo znati da će biti sigurni – rekao je Klinton novinarima te 1999. godine.
Snimak na Jutjubu, koji naši mlađi naraštaji nisu možda ni imali prilike da vide, a na koji smo mi savremenici bombardovanja verovatno i zaboravili pritisnuti životnom borbom i svim turbulentnim dešavanjima prethodnih godina, podseća nas na reakciju Kineza nakon objave da je njihova ambasada uništena sa tri projektila.
Protest ispred američke ambasade u Pekingu bila je reakcija građana Kine koji su nosili nama poznate transparente „Target“, „NATO=Naci“, gađali su raznim predmetima zgradu ambasade, a i zapaljeno je nekoliko američkih zastava.
Fotografije sa lica mesta svedoče o besu kineskih građana koji je u tom trenutku kulminirao u Pekingu, Šangaju, ali i drugim većim gradovima.
Ispred nemačkog konzulata u Guangdžou su takođe održani protestni skupovi, kao i zajednički skupovi Srba i Kineza u Beogradu.
Posebno je zanimljiva fotografija šestog američkog ambasadora u Pekingu koji zabrinuto posmatra kroz razbijeni prozor svoje rezidencije. Reč je o Džejms Saseru, koji je na ovoj funkciji bio od 14. februara 1996. do 1. jula 1999. godine.
Prizori iz Beograda i urušene zgrade kineske ambasade zaista su odjeknuli širom sveta, a protesti su buknuli u mnogim svetskim metropolama. U Beogradu je održana i kremacija poginulih uz prisustvo visokih kineskih zvaničnika.
Lično sam se tokom svog boravka u Kini uverio da se taj napad nije zaboravio, da stariji ljudi pamte i na taj način znaju za Jugoslaviju. Istina, Jugoslavija se na kineskom naziva Nansalafu, a za Srbiju retko ko zna. ’Servia’, dobijete odobravanje od običnog sveta da su i čuli, dok je naravno Đoković prva asocijacija za one koji prate tenis.
Zanimljivo je i da je Aleksandra Vučić nekoliko puta putovao u Kinu, te je i to propraćeno na njihovoj nacionalnoj CCTV, a emitovane su i dokumentarne emisije i reportaže o Srbiji i srpskom narodu.
Mnogi u Evropi, pa tako i u Srbiji, Kinu i dalje vide kao zemlju trećeg sveta, verujući da je ova svetska supersila i dalje daleko od nivoa koji nameće Zapad. Oni jesu usvojili taj zapadni koncept, ali u jedinstvenoj mešavini komunističke ideologije, slobodnog tržišta i azijske tradicije i kulture.
Mnogi nisu svesni da su već tu, u samom vrhu, mirni, strpljivi čekajući svoju šansu da demonstriraju silu.
U tom smislu, nedavno sam čuo lično svedočenje čoveka koji je kao pripadnik MUP-a obezbeđivao kineskog diplomatu baš te kobne noći na međunarodnom skupu u jednom poznatom beogradskom hotelu.
Desetak minuta nakon udara, kada je već javljeno da je bombardovana kineska ambasada, prema rečima mog sagovornika, kinesko osoblje, agenti i bezbednjaci došli su u suzama ispred hotelske sobe svog diplomate vičući „Amerikanci, platićete za ovo“. Na srpskom i kineskom jeziku.
I sam sam u trenutku ostao bez teksta, sklon da obezvredim tuđu priču popularnim fazonom „nije se desilo“, ali znajući ko mi priča i svedoči ’iz prve ruke’ znao sam da je reč o apsolutnoj istini.
Jasno je da se to pamti, da Kinezi neće zaboraviti nikada to poniženje pred očima međunarodne javnosti, ali da će taj adut i potencijalnu osvetu servirati na sebi svojstven način. Hladne glave, strateški precizno i isključivo u svoju ličnu korist.
Pored čudne bliskosti i povezanosti naša dva naroda, postoji otvoreni problem sa ulaganjima kineskih kompanija u Srbiju. Za uvoz zastarelih tehnologija, zagađivača koji prete da unište čist vazduh i vodu u nekim delovima Srbije, za te stvari ne možemo kriviti Kineze već isključivo nas same.
Mi biramo vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem koji je raširio ruke za prljave kineske tehnologije, mi smo ponovo izglasali istog tog čoveka i to baš u mestima poput Bora i Zrenjanina, gde se prednjači sa kineskim investicijama.
Umesto pravog dogovora koji kuću gradi, mi smo, odnosno ljudi koje mi biramo su dozvolili takve štetne projekte. Kinezi su trgovci, pregovarači i njima reč predstavlja apsolutno sve. Čast i obraz. Sa takvim ljudima se može dogovoriti, naročito kada prethodno nije postojao ucenjivački potencijal.
Neko je morao da se ugradi u te aranžmane, korupcija u Srbiji cveta i sada ubiramo plodove našeg odnosa prema sopstvenoj zemlji, državi i društvu. Umesto bratskog i partnerskog odnosa na obostranu korist, pojedinci su ovde napravili lične beneficije, ogrešili se o državu i narod bez brige o bilo kakvim posledicama.
Dok smo mi na ivici da uvedemo sankcije Rusiji, trudeći se da budemo koliko je moguće neutralni pod pritiskom Zapada, Kina ima tu mogućnost da suvereno donosi svoje odluke. Imaju mogućnost da slede isključivo svoj, a ne interes Zapada ili Rusije.
To je suverenost, ono što smo mi već delimično predali u ruke stranim ambasadama, a hrlimo da je u potpunosti predamo u ruke administraciji u Briselu. Tu je ključna razlika između država i kolonija.
Dodaj komentar