„Neznani tuđinče, kad slučajno mineš pored ovog svetog zajedničkog groba, znaj, ovde su našli večno utočište najveći junaci današnjeg doba!“
„U stihu piše cela istorija“, izrecitovao je u jednom dahu Đorđe Mihailović, čiji su i otac Đuro i deda Savo, koji je vojevao na Solunskom frontu, bili čuvari Srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku.
Đorđe, koji već 60 godina brine o srpskom vojničkom groblju, ispričao je gostima priče o besmrtnim herojima Velikog rata.
Na Srpskom vojničkom groblju počiva 8.000 srpskih vojnika, a osim njih, tu je i 8.000 Francuza, 3.500 Italijana, 2.000 Engleza i 400 Rusa.
Sve te podatke zna čuvar Đorđe, koga je, u šali kaže, internet pre nekoliko godina, kada je bio teško bolestan, proglasio mrtvim.
Đorđe kaže da nema dana da neko ne dođe na srpsko groblje, koje zauzima centralni deo memorijalnog kompleksa Zejtinlik, godišnje oko 350.000 ljudi, što nije slučaj sa ostalim delovima groblja, na kojem su sahranjeni Englezi, Rusi, Italijani i Francuzi.
To, međutim, kaže, ne treba da čudi, kad se zna da su na strani Francuza ratovali borci iz Alžira, Senegala, Maroka i Madagaskara.
U kosturnici su sahranjeni heroji iz svih krajeva, iz gradova – Beograda, Zemuna i Banjaluke, ali i manjih mesta poput Brzića, Novaca, Trnove, Badovinaca, Srezojevaca… Đorđe kaže i da danas na Zejtinlik dolaze i pra-praunuci učesnika proboja Solunskog fronta i da je poslednji Solunac Naum Đorđevic umro 2010. u 102. godini.
Pre nekoliko godina Đorđe je dobio zamenika Predraga Nedeljkovića, a ispunila mu je se i najveća želja – da dočeka ovaj veliki jubilej.
Stvaranje Solunskog fronta
Solunski front, koji su na Balkanu stvorili saveznici protiv Centralnih sila od 1915. do 1918. godine dobio je naziv po glavnoj bazi – Solunu.
Na njemu su od savezničkih bile francuske, srpske, britanske, grčke i italijanske trupe, do 1917. godine i ruske, a od Centralnih sila, nemačke, bugarske i austrougarske.
Stvaranje Solunskog fronta je počelo posle neuspele galipoljske operacije iskrcavanjem 5. oktobra 1915. u Solunu dveju francuskih i jedne britanske divizije, a od marta do polovine maja 1916. godine sa Krfa je prebačena i srpska vojska od 6.025 oficira i 124.190 vojnika.
Teške borbe su se razvile naročito na Kajmakčalanu i u luku Crne reke. Kajmakčalan je Drinska divizija zauzela 30. septembra, posle 19-dnevnih ogorčenih bliskih borbi, izgubivši 25 odsto svog ljudstva. U luku Crne reke srpske i francuske trupe razbile su Bugare i 19. novembra ušle u Bitolj.
Zbog obostranih velikih gubitaka krajem 1916. bilo je zatišje na celom frontu. Srpska Treća armija je, zbog velikih gubitaka, rasformirana 28. marta 1917. godine i njenim ljudstvom je popunjene su Prva i Druga armija.
Saveznici su 1918. odlučili da na Solunskom frontu pređu u ofanzivu, a izvršenje glavnog udara pripalo je srpskoj vojsci – Prva i druga armija, odnosno šest pešadijskih i jedna konjička divizija, ojačane sa dve francuske pešadijske divizije, sa 580 topova i 80 aviona.
Za komandanta Solunskog fronta izabran je francuski general Franše d’Epere. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u – proboj.
Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska, kao i da borbe počnu sredinom septembra.
Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. To je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca.
Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra druga srpska armija krenula u juriš i to na potezu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete.
Posle takvih borbi i napora glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra Jugoslovenska divizija, sastavljena od dobrovoljaca, i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Počeo je prodor koji je odlučio ishod rata, piše Mondo.
Ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu tako da je, po rečima D’Eperea „srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva stizala”.
Skoplje je oslobođeno već 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, u štabu Franša d’Eperea Bugari su potpisali kapitulaciju…
Po proboju Solunskog fronta, a kao rezultat uspešnog gonjenja, Austro-Ugarska je 4. novembra položila oružje, čime je ubrzan i konačni pad Nemačke.
U redovima srpske vojske na Solunskom frontu borio se znatan deo dobrovoljaca iz svih jugoslovenskih krajeva, a srpska vojska je na Solunskom frontu ukupno imala 42.725 poginulih i ranjenih.
Na ovaj dan istorija je dobila sasvim novi tok
Dodaj komentar