Slavko se žalio da je žrtva rasizma, a ponosno nosio majicu sa simbolom ustaške NDH

Ovo je priča o Slavku iz HR koji se žalio da je žrtva rasizma, dok je nosio majicu sa simbolima koji se vezuju za ustaštvo. Priča Slavka iz Hrvatske koji se, zajedno sa svojom suprugom obratio medijima zbog susretanja sa rasizmom tekla je nekako ovako:

Sedamdesetih godina prošlog veka Slavko Filipović iz Hrvatske upoznao je ljubav svog života na tlu Afrike. Tamo se i oženio, ženom koju je upoznao na Mauricijusu.

Pošto je bračna zajednica između belca i, kako kaže, domorotkinje, bila protivzakonita, rešili su da se presele u Namibiju. Tamo su se, nakon što su hteli da upišu ćerku u vrtić, suočili sa rasizmom, prenosi Blic.

U jednom pismu iz 1985. tadašnjim medijima, otkrio je pozadinu agonije kroz koju je prolazila njegova porodica.

– Ja živim u jugozapadnoj Africi, u Namibiji. Jugozapadna Afrika je kolonijalno ime, s obzirom na njen geografski položaj, dok je Namibija, što na domorodačkom jeziku znači „pustinja“, trebalo da postane pravo ime kada se ta zemlja oslobodi kolonijalne vlasti i postane nezavisna država, priča Slavko.

– Došao sam u ovu zemlju sa svojom porodicom pre skoro šest godina i sada sa svojom kćerkicom, koja ima tri i po godine, činim celu iseljenu državu u toj zemlji. Drugih Hrvata ovde nema. Oženio sam se pre nego što sam došao ovamo s malog ostrva u Indijskom okeanu, zvanom Mauricijus, koji je po svojim prirodnim lepotama i turizmu poznat u ovom kraju sveta kao Havaji u Americi, nastavlja.

– Moja supruga je domorotkinja (kreolka) sa spomenutog ostrva pa nam je još onda bilo jasno, da zbog boje njene kože, mi ne možemo planirati našu budućnost u zemlji gde sam ja do tada radio, a to je Južna Afrika. Naš brak, iako po redu i svetom katoličkom zakonu, u dotičnoj državi nije bio priznat i bio je protivzakonit.

Ipak, sklopili su brak i obećali se pred Bogom jedno drugom.

– Bili smo spremni da se krijemo kao kriminalci od južnoafričke policije, ističe Slavko.

– Baš iz tih razloga došli smo u zemlju (Namibiju), budući da je zakon o takozvanim mešanim brakovima bio ukinut 1978. kao i još nekoliko drugih zakona koji su vređali dostojanstvo čoveka kao Božjeg stvorenja. Prvih godina boravka nismo imali neprilika.

Nakon nešto više od dve godine dobili su ćerku i za nju dokument iz Pretorije u kome se navodi da je ona klasifikovana kao bela osoba.

– To je zato što sam ja belac, a majka ne pripada nijednoj od postojećih rasnih grupa Južne Afrike. Posebno smo se pobrinuli da se dete rodi na Mauricijusu, da ne bi moglo biti klasifikovano kao „Coloured“ (obojena).

Njihova ćerkica rasla je i ove godine stasala za vrtić. Znala je afrički (iskrivljeni holandski), engleski i hrvatski. Vrtić se nalazio na samo nekoliko koraka od njihove kuće, ali je bio namenjen samo beloj deci.

– Mislio sam da tu nema nikakvih smetnji, jer je vrtić rezervisan za belu decu, a moja, s malo tamnijom kožom, ima dokument u kojem piše „white persone“ (bela osoba), pisao je Slavko.

– Ja sam bio zauzet poslom u Južnoj Africi kada je moja supruga jednog jutra uzela malu za ruku i povela je do vrtića s željom da je tamo upiše. Uzela je sa sobom sve potrebne dokumente i otišla kod direktora u kancelariju. Objasnila mu je o čemu je reč i pokazala mu papire, navodi on.

– Međutim, direktor uopšte nije bio zainteresovan što na papirima piše nego ju je lično odbio, s objašnjenjem da ona ne može nikako biti upisana zbog boje kože njene majke. Dobro ako je već tako, odgovorila je moja žena, onda mi to napišite pismeno i potpišite.

Nakon nekoliko dana poslali su im pismeno objašnjenje u kojem navode da su proverili slučaj i da njihova devojčica nije registrovana kao bela osoba.

Navedeni slučaj njegova žena je ispričala uredniku tamošnjeg nedeljnika „Vindhoek Observer“.

– Nažalost, moja kćerkica nije usamljen slučaj kada je u pitanju vrsta kožnih pigmenata, takvih i sličnih slučajeva u ovoj zemlji ima daleko više. Krivci ostaju redovno nekažnjeni i žaliti se ne vredi jer – kadija te tuži, kadija ti sudi, navodi Slavko, dodajući kako je njegova ćerka na kraju ipak upisana u vrtić, ali ne u onaj koji je želela, već pri katoličkoj crkvi.

Ironija života

Sve bi se završilo na toploj ljudskoj priči i romantičnoj bajci naglo prekinutoj, da novinarsko pero nije radoznalo u potrazi za fotografijama glavnog junaka te sage zvane rasizam.

Pa umesto da za naslovnu damo neku iz arhive zaljubljenih parova u „međurasnom braku“, hajde da probamo sa onom originalnom, koju ovdašnji mediji nisu preneli, ali Slobodna Dalmacija jeste.

Na toj originalnoj, Slavko, kasnije žrtva rasizma, okitio je sebe, svoju suprugu i svoju ćerkicu šahovnicom i sloganom na majici „Sloboda Hrvatskoj“.

Hrvatski grb sa prvim belim poljem na majici koju nosi Slavko i članovi njegove porodice, međutim, neretko izaziva negativne reakcije javnosti kako hrvatske tako i one u susedstvu, s obzirom na to da se povezuje sa ustaškim grbom iz vremena Nezavisne države Hrvatske.

Tamošnja vlast slične poteze visokih zvaničnika ili običnog građanstva ume da objašnjava podatkom da je u preko pet vekova korišćenja šahovnice njeno prvo polje bilo ponekad crveno, a ponekad belo te da je grb sa prvim belim poljem već preko 170 godina na krovu crkve sv. Marka u centru Zagreba.

Ne znamo kakvu je percepciju imao Slavko kada je fotografija nastala, ali jeste neobično njegovo poigravanje se sa simbolima koji su jedna od prvih asocijacija na pronacizam. A potom i deljenje iskustva sa rasizmom sa kojim se suočio. Ili je to trebalo da bude njegova povest o životnoj ironiji?

Izvor: Blic, Slobodna Dalmacija, Radio Slobodna Evropa