Pre dronova, robota i drugih čuda nebeskih, ovo je mnogo potrebnije srpskim školama

Srpski ministar prosvete Mladen Šarčevič pompezno je najavio da će od sledeće godine škole u Srbiji dobiti dronove i male robote.

Ako vam nije jasno kakvo će biti njihovo zaduženje, ministar objašnjava da će na taj način deca da uče kroz igru.

– Već 25 odsto škola ima te robote koji služe da deca vežbaju informatičke veštine kroz nove predmete, tj. programiranje. Dakle, učenici programiraju rad tog robota – autića, takozvanog M-bota, da se kreće po zadatoj liniji ili na sličan način – izjavio je ministar Šarčević.

On je rekao i da im je Britanski savet u celom tom projektu bio najbolji saradnik, piše Ivana Stojanov za Noizz.

– Više od četiri miliona funti, koje nam oni doniraju, biće raspodeljeno u šest školskih uprava Srbije – rekao je Šarčević.

Ono što Britanci nisu znali, a izgleda ne zna ni ministar je da škole u Srbiji na primer nemaju toalet papir.

– Pre dronova i robota, našim školama su potrebna elementarna civilizacijska dostignuća, kao što su sapun i toalet papir u toaletima, zdrava užina, stolice i klupe po meri (bukvalno težini i visini) današnjih generacija, a ne onih od pre pedeset godina. Mnoge škole plaču za najobičnijim krečenjem, kvalitetnim grejanjem, sve su nam potrebniji klima-uređaji, ili makar tamne zavese. Trebaju nam školski autobusi, zabrana kioska brze hrane u blizini škola.

Kada završimo sa elementarnim potrebama, potrebni su normalni udžbenici koji su koncipirani tako da odgovaraju đacima, a ne izdavačima i njihovoj zaradi. Potrebno je smanjenje maksimalnog broja đaka po odeljenju. Neophodni su lični pratioci i pedagoški asistenti učenicima sa posebnim potrebama, koje ste uveli u redovno školovanje. To nam ne treba na papiru, i kao preporuka lokalnim samoupravama. Treba nam kao njihova obaveza. Dalje, potrebno je ozbiljno revidiranje programa nastave i učenja, a ne šminkanje kojim nas svake godine maltretirate, za koje nas obučavate, na te aktivnosti bacate ogroman novac, a efekta nema.

Zanima me i na kakvoj će računarskoj opremi učenici učiti programiranje. Ko će tu opremu održavati? Nastavnici informatike za džabe?

Ono što je preko potrebno, a za šta vam ne trebaju funte, jeste najobičnije uvođenje reda u škole. Dovoljni su aneksi raznim pravilnicima, od po dve-tri rečenice. Da se više ne toleriše ničiji nerad i nemaran odnos prema obavezama, i da se akcenat stavi na rad, trud, odgovornost.

Plemenitost u nameri ministra je zamalo očigledna.

Problem je u tome što je, pre nego što je pitao kolege iz drugih zemalja šta sve njihovi učenici imaju, trebalo da ih pita koliko su im škole bezbedne, koliko je nastavnik poštovan, šta se od učenika očekuje, a šta mu se ne toleriše.

Izgleda da je samo pitao gde mogu da odu ti milioni funti.

Kad smo kod funti – u najboljim engleskim osnovnim školama se sadi voće i povrće, slika i pleše, sviraju se razni instrumenti (školski), razvija ljubav prema čitanju, razvija duh saradnje, a ne takmičenja.

Za to vreme, kod nas, đaci su gladni, a roditelji dižu kredite da ih opreme za školu u septembru – kaže za NOIZZ Ljubinka Boba Nedić, profesorka engleskog iz Aranđelovca i autorka bloga Klotfrket.

Ana Vukmanović, mama dva dečaka iz Beograda, kaže da je za sedam, odnosno osam godina koliko idu u školu bilo potrebno mnogo para, živaca i vremena.

– Školama mnogo toga fali, najmanje dronovi i roboti. Deca nam nisu informatički opismenjena za 21. vek. U školama postoji samo jedna učionica opremljena kompjuterima, časovi informatike se u šestom, sedmom i osmom razredu održavaju samo jednom nedeljno. To je nedovoljno. Deci fali kreativnost i praktična nastava, previše im se serviraju informacije koje ne mogu da zapamte niti da primene. Fale uređene i moderne škole. Trebalo bi da uče kako se čuva životna sredina, šta podrazumeva zdrava ishrana, šta je bonton,…Uvodimo robote i dronove, a klinci ne mogu da podignu torbe koliko su teške od knjiga – kaže Ana.

Činjenica je da je sve što ima veze sa osavremenjivanjem učionica odlična stvar, ali ako pitate bilo kog đaka šta misli o informatici, uglavnom će vam reći da im je to čas za bleju. Planirano je da programiraju, a u školi uče komande za DOS. Još jedan primer toga kako je kada pričamo o reformi obrazovanja, forma mnogo važnija od suštine.

Dušanka Milosavljević profesorka srpskog jezika i književnosti u OŠ „Jovan Popović“’ u Kruševcu s druge strane radi u digitalnoj učionici. I nju smo pitali šta misli o ovoj temi.

– Radim u jednoj prilično dobro opremljenoj gradskoj školi, tako da mogu sa vedrije strane da posmatram sadašnje stanje u našoj prosveti. Učestvovala sam na konkursu ,,2000 digitalnih učionica’’ i dobila od ministarstva opremu za jednu takvu učionicu. Trudim se da idem u korak sa novim digitalnim dobom u kome se mnogo toga promenilo.

Sada se mnogo govori o učenju i školi u 21. veku, zahteva se od nastavnika da drugačije pristupe planiranju, ostvarivanju, praćenju i vrednovanju nastave i učenja. Dakle, da drugačije pristupe svemu. Postavlja se cilj da pripremimo učenike za život u ovom novom dobu u kome, izgleda, nema kraja tehnološkim inovacijama. Najavljuje se opremanje škola najmodernijom digitalnom opremom.

Sve bi to bilo sjajno, samo kad se pri svemu tome ne bi zanemarivao jedan veoma važan činilac obrazovanja: sam nastavnik. Bojim se da će, ako se ne obrati više pažnje na nastavnike koji treba da ostvaruju sve zahteve koji se pred njih postavljaju, škole uskoro ličiti na magacine neupotrebljene, a već prevaziđene digitalne opreme. Dok se tehnološke novotarije brzo menjaju i postaju prevaziđene i neupotrebljive, jedan običan prosečan nastavnik, čak ni preterano kreativan, ni najmanje genijalan, uz minimalno održavanje služiće na radost dece ovom obrazovnom sistemu nekoliko decenija. Nažalost, naše ministarstvo prosvete nema svest o tome koliko je važan nastavnik. Ne ulaže se u stalnu edukaciju, ne vodi se računa o tome da nastavnici sa svojim primanjima ne mogu da školuju svoju sopstvenu decu. Ne služi na čast našem obrazovanju ni to što veliki broj nastavnika nema stalno zaposlenje, pa time ni osećaj važnosti i dostojanstva.

Čini mi se da ministarstvo uvek računa sa sigurnošću na entuzijazam i poslušnost nastavnika, na to da će se oni snaći i isplivati čak i kada nikome nije jasno kuda nas bacaju struje neprestanih reformi – zaključuje ona.

I na kraju, zaključak nam je dao jedan profesor čije ime nećemo navesti jer je zbog otvorenih i iskrenih stavova o prosveti već imao probleme. „Fale sapun i klozeti. Nažalost, to još uvek ne može da se digitalizuje“.