Zbog trke za novcem i karijerom često zaboravimo one koji su nam ceo život bili najveća podrška. Roditelje. U sveopštoj brzini, najčešće nesvesno, prepustimo ih samoći. A to zna da boli.
Upravo zato pismo jednog oca iz Srbije, čita se sa ogromnom knedlom u grlu i suzama na obrazima.
Naime, Ljubomir, kako mu je ime, u više nego emotivnom pismu upućenom svojim sinovima postavio im je jedno prosto pitanje – gde su?
Gde su danas, kada je on star i udovac, željan razgovora sa svojim sinovima, koji zbog neminovnosti života u moderno doba, sudeći po njegovoj priči, imaju vremena za sve, sem za njega.
Ljubomirovo pismo objavljeno na portalu „Politike„, prenosimo vam u celosti:
Gde ste? Dokle ste stigli?
Čekam. Dolazili ste i do sada iz daleka i ja sam vam zahvalan. Čekam da zastanete, opet. Na kratko. Uvek žurite.
Treba da se odmorite. I da se vidimo.
Da se zagrlimo. Vi osećate, vi znate da je očevo sunce na zalasku. Da se njegova svetlost gasi. Da se tama bliži. Jer ja, zbog duboke starosti, očekujem da odem u večni san. Vreme mi je.
Zato vam se obraćam, sinovi moji. Nastali iz mene i majke, iz naše krvi, duha i duše. Ne zaboravite to nikad. Dok živite.
Sinovi. Vi ovuda, gde sada boravim, prolazite. Nemojte proći a da me ne obiđete. Znam, vi žurite svojoj porodici u zagrljaj. Neka je srećno. Tako treba.
Ali, sinovi, vi satima vozite i jurite. Ne stajete. Kraj svog oca prolazite. Zastanite. Da me za trenutak vidite i zagrlite.
Da mi osmeh podarite, staračku dušu ozarite. I da se odmorite. Sinovi, stanite i ovog puta. Poželeo sam vas. A ja samujem.
Voljena vaša majka, dična moja supruga, rano ode. Ode da se nikad ne vrati. Ode na večni počinak. Ostadosmo da tugujemo.
Stalno su mi na umu vaše reči upućene meni, da ne vredi plakati, ni suze liti, jer mi ne možemo našu majku, moju suprugu, iz trajnog sna vratiti.
Sinovi, zastanite radi viđenja, pozdrava, zagrljaja.
Zastanite. Čeka vas neutešni otac Ljubomir.
Dodaj komentar