Legendarni fudbaler Siniša Mihajlović saopštio je da ima leukemiju i da će se boriti protiv opake bolesti. U čast jednog od najvećih srpskih fudbalera objavljujemo tekst koji je Aleksandar Apostolovski svojevremeno napisao za Nedeljnik.
Bajernov golman Auman je mirno posmatrao to sporo putovanje velike lopte ka svom čelu. Let je bio dug, kao čarter Jata ka Šarm el Šeiku. Minut ranije, half Štrunc nije imao naročitog izbora. Oborio je Savićevića na više od 35 metara od gola Nemaca.
Bio sam tada na severu. Vetar je kovitlao lokne Siniše Mihajlovića i besnom dečaku je ženskasto lice sijalo pod reflektorima Marakane, kao najboljoj ribi na Fešn Viku. Siniša je uzeo dug zalet, a onda potrčao…
Auman je imao vremena da napusti gol, da ode u šoping u Čumićevo sokače i kupi sebi crveni sako i šarenu kravatu, a ženi ukradenu ogrlicu iz Milana. Potom da popije kapućino kod Konja, ode na Škembiće u Staru Hercegovinu, a onda da taksijem obiđe Pančevački buvljak, da oseti puls Srbije, uoči velikog rata.
Ali, Auman nije učinio ništa od toga. Čekao je izvesnost, izvršenje presude, Kamijeve inspektore iz košmara…
Usledila je detonacija. Nemac je ostao skamenjen nekoliko sekundi, lopta je završila u golu, a golman se potom srušio kao stara višespratnica kojoj su minirali temelje, da bi na tom mestu podigli novi Arkanov zamak.
Te večeri, Zvezda je eliminisala Bajern i otišla u veliko finale Kupa šampiona, a Milojko Pantić je postao tek nešto banalniji surogat Vojislava Ilića Mlađeg, najvećeg ljigavca među liričarima, sa poemom „Nebo se otvorilo”.
Dok je slavni Milojko pevao ode radosti svojim promuklim glasom, beogradske hotele u to doba zaposele su čudne ptice, pratioci rata, poput mondenskih srpskih princeza, filozofa sa iskrzanim sakoima koje je sakupljao Sloba, a potom im obezbeđivao apartmane i uvaljivao im operske pevačice i baronese, dok su banditi Udbe vraćani sa zapada u prestonicu, da se spremaju za događaje koji slede.
Neželjeno dete jugoslovenskog fudbala, besan pas mešanac, ukleti genije malih stopala, poput Rokija Marćana, sa licem devojke i telom razjarenog bika, raspolućenog srca i porodičnog prokletstva, savršeno se uklapao u taj postmodernistički svet strave, užasa i crne komedije.
Plašili su ga se i poštovali ga.
Zapravo je rat odredio Sinišinu sudbinu. Rođen je u Borovu Selu, nadomak Vukovara, kao polutan. Otac Srbin, majka Hrvatica, dakle, tipičan jugoslovenski mešanac.
Nikome drag, nikome potreban, u selu u kojem je započeo istinski raspad Jugoslavije.
Slovenija je bila laki peting u odnosu na to što će uslediti u selu, kada je hrvatska Tuđmanova policija krenula da uspostavi novu vlast i umesto dobrodošlice, naišla na zasedu pobunjenih Srba….
Pet godina ranije, Siniša već igra za lokalni tim iz Vukovara, potom za reprezentaciju socijalističke Hrvatske. Na horizontu se ne nazire krvavo sunce. Siniša odlazi u Dinamo iz Zagreba, na međunarodnom turniru proglašavaju ga za najboljeg igrača, ali Ćiro Blažević, paralelno pregovara i sa Radmilom Mihajlovićem, poznatijim kao „Lineker iz Foče”.
Kakva greška!
Prevejani Ćiro osluškuje šumove koji dolaze, naslućuje nove vetrove, miriše mu na nesreću i shvata da su dva „Mihajlovića” isuviše za jedan Dinamo i jedan Zagreb. Samo mu je nedostajalo da su Dražu iskopali na Maksimiru.
Odriče se „Božje levice”, gromovitog levog krila, sa razornim udarcem.
Bio je to prvi znak za kovrdžavog dečaka gotovo ženskog lica, da je obeležen svojim rođenjem. Odlazi razočaran u Vojvodinu, kod Osječanina Ljupka Petrovića, još jednog Srbina iz Hrvatske koji prelazi preko Save.
Kakav se strašan tandem stvara među ravničarima. Vojvodina osvaja titulu prvaka Jugoslavije, sa mirnim strategom i dečakom koji se pod reflektorima pretvara u vukodlaka.
Sinišina sudbina je već bila napisana, kao pergament prokletstva u Markesovom romanu „Sto godina samoće”.
Vojvodina je suviše mala da bi apsorbovala njegov bes, njegovu energiju, njegovu mržnju… Prelazi u Zvezdu, gde ga čeka Robert Prosinečki, još jedan polutan, još jedan mešanac iz hrvatsko-srpskog braka, još jedan suvišni dečak za novi Dinamo, novog Ćiru i novu Hrvatsku…
Ali, tadašnji direktor Zvezde Dragan Džajić shvata ko je treća karika koja mu nedostaje. Poziva Ljupka Petrovića da preuzme Marakanu, jer dobro zna da trojica očajnika i odbačenih, sva trojica različitih karaktera, sa izmešanom krvnom slikom, predstavljaju ubojitu esksplozivnu smesu, u magacinu municije sa Crnogorcem Savićevićem, Makedoncima Pančevim i Najdovskim, muslimanom Šabanadžovićem…
Svevišnji šalje u Beograd i Srbina iz Rumunije Belodedića, koji beži od Čaušeskua i Sekuritatee. Belodedić ne traži azil u MUP-u, pronalazi ga u Džajinoj kancelariji.
Zvezda je, zapravo, bila reprezentacija zemlje koja se raspadala, sastavljena od fudbalskih izbeglica, koja je pokušavala da poruči iz Barija: „Idioti, zašto rasturate najbolje što Evropa ima”.
Niko ne sluša te vapaje. Počinje da se puca u Borovu Selu, a do Siniše stižu kontraverzne vesti o sudbini njegove porodice.
Prijatelji iz mlade reprezentacije Jugoslavije, Siniša i Štimac, igraju u poslednjem finalu Kupa Jugoslavije na stadionu JNA, šest dana posle sukoba u Borovu Selu i ubistva 12 hrvatskih policajaca, stotinak metara daleko od Sinišine kuće.
Zvezda i Hajduk, Siniša i Štimac, Srbija i Hrvatska, zapravo, tog popodneva, ne igraju fudbal. Obojica su već u ratu, obojica su izabrali strane.
Štimac poručuje Siniši na terenu: „Dabogda ti pobili sve u Borovu”. Siniša uzvraća da bi nešto priklao, a naročito ako se to nešto preziva Štimac.
“Ja više nisam igrao fudbal, ja sam išao da se tučem”, rekao je Siniša godinama posle te poslednje utakmice u kojoj je pobednik kući nosio Kup maršala. Došlo je do oštrog starta, počupali su ga za kosu.
”Pošto su bile prekinute telefonske veze, ja nisam čuo svoje roditelje sedam, osam dana. Rekao je dao bog da ti pobiju sve u Borovu. Mene bar nije teško da se isprovocira, mogao je da kaže bilo šta drugo. Posle toga, za mene je bio najomraženiji čovek na svetu. Mogao sam zubima da ga zakoljem, koliko sam bio ljut na to”, rekao je Siniša.
Ludilo postaje normalno stanje stvari. Vođi Delija sa severa Željku Ražnatoviću Arkanu, koga srpski DB šalje da formira embrion paravojske od navijačkih hordi, ljuti Siniša postaje ljubimac, za razliku od Prosinečkog koji se povlači u sebe i ne želi da se svrstava ni na jednu stranu.
Jednog dana, sa ratišta u Hrvatskoj, Arkan poziva Sinišu i javlja mu da je zarobio njegovog ujaka, generala hrvatske vojske! Arkan pita – šta da učini sa ujkom. Smrt ili život? Nož ili oproštaj?
U Italiji Mihajlović stvara svetsku karijeru, postaje najbolji izvođač slobodnih udaraca u istoriji, sa mesta levog krila premeštaju ga na mesto levog beka, zadnjeg veznog ili centralnog halfa, ali je Siniši svejedno.
Igra kao u transu, ljut na sve oko sebe, jer se nikada nije izlečio od dijagnoze da je, iako onako veliki, proglašen za pobačaj.
To što se ponašao kao general Blagoje Adžić u panciru, potvrđuje još jedan apsurd: Siniša se zapravo nikada nije izlečio od jugoslovenstva.
Siniša, jednostavno, nije ni mufljuz ni politikant, ne pripada fudbalskoj političko-kumrovačko-beogradskoj školi jugoslovesnog integralizma koju je osnovao filozof Miljan Miljanić, već je razbijač i fajter u skupim italijanskim odelima, koji je, umesto da udara u telad, mlatio bekove.
Dodaj komentar