Crnohronična vest od podneva je da je u Trgovačkoj školi u Beogradu jedan učenik udario stolicom drugog učenika, a zatim ga nožem posekao po vratu i ubo u predelu bubrega. Povređeni učenik je u svesnom i komunikativnom stanju prevežen u Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj gde mu je ukazana pomoć.
Policija je ubrzo uhvatila napadača u Balkanskoj ulici koji se prilikom hapšenja nije opirao.
Očevici kažu da je do svađe a zatim i napada došlo jer su se učenici prepirali “čiji je kraj jači”. Napadač je sa Lekinog brda, a napadnuti učenik iz Zemuna. I još očevici kažu da je ovaj sa Lekinog brda ovom rekao: Mogu da vam dođem u Zemun da vas sve tamo izbodem!”
U redu.
Stanje je zaista hronično crno, bez primese bilo koje druge boje koja bi eventualno razblažila crnu do sive. Onda bismo se sa sivom možda nekako borili, jer sa crnom nam ne ide.
Ako imamo školskog policajca u školi u kojoj se desio napad, šta on radi?
Da li je zakonom dozvoljeno da se učenici malo “prepipaju” ili je nošenje ledenog oružja za seču i ubode jedno od njihovih prava?
Sine, jesi spakovao knjige?
Jesam, kevo.
A nož?
Jesam, kevo, znaš da bez toga nigde ne idem.
Kako u školu sa 16 godina iz porodičnog doma kreneš sa nožem, drpiš li kuhinjski nož za sečenje leba ili ga nabaviš na ulici ili od drugara koji kod kuće ima višak noževa, ili od babe koja ne kapira što joj uzimaš nož kad joj je taj još od udaje.
Ili je roditelje jednostavno briga odakle krećeš u školu (dok dolaziš u nju), šta nosiš po džepovima, u rancu i na šta si spreman. Ili će to saznati tek sada, kada si nekog na sred učionice isekao po vratu i ubo u stomak.
Kako ćemo da ga kaznimo učenika pošto ima 16 godina?
Dva odlaska kod školskog psihologa? Okej, možda ipak zbog težine slučaja deset puta. Poziv roditelja na razgovor, davanje smernica kako da sledeći put “isprate” da li im sin nosi nož, uz pozjamicu knjige “Upoznajte svoje dete”? Zabrana prilaska povređenom učeniku? Čišćenje lišća u dvorištu škole ali tek od jeseni?
Kako ćemo da kaznimo roditelje i da li ćemo da ih kaznimo? Koliko su odgovorni za nož u rancu njihovog sina, zaboga pa zar niste hleb mogli da lomite rukama!
Sarkastična sam, ne mogu da prebrojim broj slučajeva vršnjačkog nasilja od početka godine. Deco, roditelji šta se dešava?! Zašto nož kad imaš, majku mu, knjigu ili fudbalsku loptu, košarkašku, kada imaš teren, kad imaš toliko načina da isteraš svoje, ako ti je već do toga stalo. Isteraj ko je jači znanjem, na terenu, uspesima, gde se noža hvataš sa 16 godina! Koga boli dupe iz kog si kraja.
Roditeljima vredne, poslušne dece preostaje da ih ili ispišu iz škole, što da ne, mirna glava, sačuvan im život, iovako je materija koju izučavaju upitna, ili da im pakuju suzavac u torbu, ispod majice oblače pancir, na glavu kacigu, uz plaćen obavezan kurs samoodbrane. I “Srećno sine, mama će se moliti za tebe”.
Posrnuće društva najviše se odrazilo na decu. Svaki izostanak roditelja koji jure za novcem, svaki stres oko toga kako će se otplatiti kredit, svaki rijaliti uključen makar na 10 minuta, svako medijsko veličanje “opasnih momaka 90tih”, varijanta Vidimo se u čitulji, svako jebanje stanja u državi pred decom (završio fakultet, a eno ga pere čaše, jebao se za radno mesto, ne možeš bez partije, sve je otišlo u kurac…), mračenje koje im obesmišljava školovanje, trud, znanje, poštenje. Biraju nasilje, vide ga svuda, biraju prostakluk, vide ga svuda, od poštenja shvatili su “nema ništa”, od diplome ništa, svaka vizija normalne svetle budućnosti zatrpana im je crnom zemljom. Od strane roditelja, školstva, društva koje kvasa na poremećenim vrednostima.
Utiče sve ovo na mene, kao majku, a ne da ne utiče na klince u adolescentnoj turbulentnoj fazi kada nemaju pojma ko su, šta žele, šta tačno osećaju, kojim putem da krenu, izostaje razgovor, razgovor, bavljenje sopstvenim detetom, bavljenje učenicima, guraju se stvari pod tepih, zapinjemo, ali nastavljamo po starom.
Kada ste poslednji put pročitali recimo “Milan se vratio sa medaljama iz Kopenhagena” ili “Jelena osvojila prvo mesto u Srbiji iz matematike”. Jok, ništa, nema, medije to ne zanima, ne čita se, ne daje platu, a i vršnjačko nasilje prednjači, zajebalo je sva opštinska, državna, regionalna takmičenja iz matematike.
Da li je to ono po čemu će deca biti najbolja u skorije vreme? Ko je koga uspeo da ubode, a da ga ipak ostavi u životu? Ili titula Najbolji roditelji: uspeli da otmu detetu nož pred polazak u školu. Ili Najbolji direktor: uspeo da zataška nasilje od medija. Ili Najbolja kazna za učenika: Razgovori sa psihologom u opuštenoj atmosferi.
Ili Najbolje društvo: uspelo da sjebe mlade veličanjem kurvi, nasilnika, kriminalaca na nacionalnoj frekvenciji.
Popnite se na postolje pobedničko. Himna, može! Zastava, može!
“Bože pravde, ti što spase…”
Dodaj komentar