Treba li sestra da se odrekne nasledstva u korist brata? U Srbiji toga još uvek ima

Jeste 21. vek. I jesmo odavno u dobu emancipacije i jednakih prava. Bar pred zakonom. Ali u Srbiji, kada se zadre daleko od slova zakona i dotakne ona suva intima i porodica, e tu negde i dalje živi stari običaji nezamislivi modernom čoveku i ženi.

Blic žena je obradila temu porodičnog nasledstva i otkrila nam da u Srbiji još uvek, pa čak i među vrlo mladim ženama, postoji mišljenje da sestra treba da se odrekne svog dela naledstva u korist brata. Da njemu porodično imanje i kuća pripadaju samo po tome što je muškarac i „naslednik loze“.

Savremeni zakoni danas ne poznaju razliku u polovima, što znači da su i brat i sestra jednaki u pravima u vezi sa nasleđivanjem porodične imovine.

Međutim, pravni postulati na našim prostorima nisu u skladu sa tradicionalnim „zakonodavstvom“, pa žene koje se ogluše o „običaje sredine“ i nakon smrti roditelja odluče da deo kuće ili stana zadrže na svoje ime i ne ustupe bratu, često postaju predmet osude, ogovaranja i podozrivih pogleda, a neretko prekinu i svaki kontakt sa porodicom.

Dešava se još i da roditelji za života vrše pritisak nad ženskom decom da svoje parče stambenog prostora ili zemlje unapred prepišu bratu.

– To je zaostavština nekih arhaičnih vremena, gde se smatralo da je prirodno da muški naslednik produžava lozu, a da se ženska deca zbrinjavaju udajom, te da će muž brinuti o tome da žena bude obezbeđena. Ovakva shvatanja su i danas prisutna u manjim sredinama, gde porodica pre svega, ali i društvena okolina vrši pritisak kako bi se ćerke odricale nasledstva u korist braće – rekao je za Blic advokat Miloš Radulac.

– Naravno, zahvaljujući emancipaciji žena i podizanju svesti o jednakosti polova i ulozi žene u društvu, ovakva praksa je u velikom delu potisnuta, rekao bih da je u većim sredinama i iskorenjena, ali se i danas, naročito u konzervativnijim sredinama, manjim mestima pre svega, sreću ovakvi primeri – dodao je on.

Zakon o nasleđivanju dozvoljava da jedan naslednik svoj nasledni deo prepusti drugom, i ne pravi razliku između polova, već prepušta naslednicima da se dogovore. Naslednička izjava kojom se neko odrekne nasleđa u korist drugog je neopoziva, i nema mogućnosti da se naslednik naknadno predomisli.

– Fenomenološki je zanimljivo da nisam još čuo za primer da se neko od muških naslednika ne saglasi sa takvim sestrinim odricanjem, već su i sami shvatali da je to prirodno i jedino rešenje – zaključuje advokat.

Kada su iskustva Srpkinja u pitanju, retko koja danas pomišlja da sebe ostavi „bez krova nad glavom“ kako bi svom bratu olakšala stambeno pitanje. Neke su čak i stava da su ženska deca ta koja treba da dobiju više u amanet jer treba da imaju veću samostalnost i nezavisnost u budućem braku.

– Žena su generalno u podređenom položaju u odnosu na muškarce, često manje plaćene za obavljanje istog posla kao i muškarci. Zbog toga često trpe u brakovima, muškarci se osećaju moćnijima, „drže ih u šaci“. Žena zato mora da ima lične prihode, ali i svoju imovinu kako bi bila egal sa mužem. Ja imam dvojicu braće, roditelji su nam hvala Bogu živi još, ali mi smo se već unapred dogovorili šta će kome ostati, kako kasnije ne bi bilo teških reči i svađa, pa je čitava imovina jednako raspodeljena na tri dela – ispričala je Jasmina (34).

Da nikada nije pomišljala da ono što joj po svakom pravu pripada ostavi svom rođenom bratu rekla nam je i Anja (29). Jedna situacija bi mogla da napravi ustupak.

– Ne bih se odrekla, jer je svako od nas dobio svoj deo, pravedno podeljen. Budućnost je svakako neizvesna, bila bih luda da pucam sebi u noge i ostanem bez krova nad glavom, a ne znam kakve će me sutra okolnosti dočekati. Na kraju krajeva, imaću decu jednog dana i njima treba nešto da ostavim i ne znam nijedan razlog zašto bih svom bratu život učinila lakšim, a sebi težim. On to nikada nije očekivao ni od mene ni od sestre, iako ne kažem da ne bi voleo. S druge strane, zanimljivo je da je moj suprug pominjao da bi se odrekao svoje polovine porodične kuće u korist svoje sestre, jer je svoj krov nad glavom sam stekao, što isto smatram nepravednim i nebuloznim. Sutra ćemo imati decu, zašto bismo ih uskraćivali na uštrb njegove seStre? Jedino pravedno je sve deliti na ravne časti, osim u slučaju da se neko od braće i sestara enormno i nezamislivo obogati – ispričala nam je.

Neke će bez pogovora sutra svom bratu ostaviti sve.

– Naravno da ću bratu ostaviti celu kuću, zašto ne bih? Planiram da u životu sama sebe obezbedim, ali i udaću se. Želim i dobro da se udam. Ako se ne daj Bože nešto zakomplikuje, pa budem prinuđena da se vratim u porodičnu kuću, verujem da bi me moj brat primio. Ako to ne bude želeo, onda njemu na čast, ja ću se snaći – kaže Marija (28).

Ovo su sve situacije mlađih žena i pitanje šta bi bilo kad bi bilo. Zanimljivije je pak, čuti kako zbore one koje su kroz to već prošle – snaju i svekrvu – Ružicu (74) i Draganu (46). Obe imaju dve sestre i jednog brata.

– Zadržala sam svoj deo, kao i moje dve sestre. To je naše koliko i njegovo. Naljutio nam se brat. Evo mesecima ne razgovara sa nama. Jedna sestra popušta pod pritiskom polako, njoj je jako teško što ne razgovaraju od kako nam je i tata umro, pa ćemo najverovatnije prepisati svoj deo. Meni apsolutno ne pada na pamet to da radim makar u životu ne progovorila sa njim više. Kada mi je najteže u životu bilo pre mnogo godina, kada sam sa dvoje male dece otišla od muža i došla u svoju prodičnu kuću dok ne smislim šta ću dalje, on me je bukvalno oterao i morala sam da se vratim kod muža. Našeg tatu to nije interesovalo, a ja sam im dobro zapamtila. Zato će sada biti moje koliko i njegovo – rekla je Dragana.

Njena svekrva Ružica kaže da nikad nije ni smela da pomisli da svoj deo nasledstva ne ostavi bratu „na poklon“.

– Tako je bilo u moje vreme, sve tri sestre smo ostavile bratu kuću. Nije smelo da bude drugačije, on je muško. Mi smo se udale – rekla nam je baka Ružica.

Da su se vremena danas promenila – jesu, da se ovakav vid diskriminacije više ne podrazumeva – ne podrazumeva se, ali da još vučemo repove prošlosti – vučemo ih i treba mnogo da radimo na tome da dođemo do svesti da smo u svemu svi jednaki, te da muško nije ni po jednoj stavci „viša vrsta“ u odnosu na žene da bi mu mnoge stvari po prirodi i običaju pripadale.