Život u gradu je drugačiji od onog na selu. Stanovnici gradova su naviknuti da im je sve dostupno i ne iziskuje čekanje. Na selu se vrlo brzo nauči kako je živeti bez lekara, apoteke, pošte ili prodavnice u okolini. Život u srpskim selima danas uopšte nije jednostavan i bajkovit kad u obzor uzmemo da nije ništa neobično prevaljivati desetine kilometara kako bi obavili neke najobičnije stvari, kao što su nabavka, plaćanje računa ili poseta lekaru.
Ipak, kako svedoči priča Đurđice Dragaš za „RTS“, to nije najgore što može da vam se dogodi u selu.
– Iako sam planirala drugačije i radovala se slobodnim danima, protekli vikend mi neće ostati u lepom sećanju. Sve je počelo mirno i uobičajeno. Radujući se što smo konačno oboje slobodni i što ćemo ceo vikend provesti u prirodi, muž i ja smo u subotu ujutru krenuli ka našoj vikendici, stotinak kilometara udaljenoj od Beograda – počinje svoju priču Đurđica Dragaš.
– Dan je protekao normalno, u iščekivanju kiše, uz kafu i druženje sa komšijama. Predveče se muž požalio da ga boli stomak i da oseća neku blagu malaksalost. Oboje smo to pripisali lošem vremenu i umoru, računajući da će sutra sve biti uredu, kad se dobro odmori i naspava – piše Dragaš.
Iako je noć protekla mirno, već ujutru je bilo jasno da stvari ne kreću u dobrom pravcu.
– Počinje dijareja i povraćanje, a na licu mu jasno vidim da nije dobro. Iako obično svuda sa sobom nosim gomilu lekova, shvatam da, kao za inat, ovaj put nemam nikakav probiotik. Prva apoteka, koja verovatno i ne radi pošto je nedelja, udaljena je petnaestak kilometara, a ja nisam vozač. Malo sam zabrinuta, ali verujem da će sve biti u redu. Možda je samo pokvario stomak i proći će… Kuvam mu čaj, pravim tost i pokušavam da se setim nekog „bapskog“ leka. I baš kad mi se činilo da mu je bolje, čovek se onesvesti. Komšija je srećom uspeo da ga pridrži pa se makar nije povredio pri padu. Brzo je došao k sebi, ali sam pogled na boju njegovog lica bio je dovoljan za paniku – piše.
Uprkos tome što joj je razum govorio da je suprug samo dehidrirao, nije mogla da se odupre najcrnjim mislima.
– Setih se da je u blizini vašar i da je tu verovatno, po službenoj dužnosti, i ekipa Hitne pomoći. Ispostavilo se da sam u pravu i Hitna je ubrzo stigla. Radost zbog njihovog dolaska brzo je, međutim, razvejao hladan odnos doktorke i primedba da nismo u njihovoj „nadležnosti“. Da pojasnim, naša vikendica „pripada“ opštini koja je udaljena tridesetak kilometara, a ova, kojoj „ne pripadamo“ daleko je svega petnaestak. Za nekih 500 metara ušli smo u „nadležnost“ udaljenije opštine, ali verovatno o tome ne bih ni razmišljala da se ovo nije desilo. Objasnih doktorki da smo iz Beograda i da smo ovde u vikendici, zamolih je da mu da infuziju, ali ona je bila kategorična: „Ne, ne, dajte mu vodu i malo soli“. Izmerila mu je pritisak i šećer, poslušala pluća, sela u auto i otišla – piše.
Zatečeni, zbunjeni i uplašeni nisu stigli ni da reaguju.
– Komšije, koje inače stalno žive tu, samo su slegli ramenima. Bilo je jasno da su navikli na ovo. Mužu je tokom dana bilo malo bolje, ali noć je ponovo bila teška. Uplašena i neispavana, ujutru sam rešila da zovem Hitnu pomoć iz one „naše“ opštine. Ljubazan, ali hladan glas s druge strane objasnio mi je da ne mogu da pošalju ekipu zato što ono što sam im opisala nije „urgentno stanje“. Nije urodilo plodom ni moje objašnjenje da je čovek padao u nesvest i da mu nije dobro. „Dovezite ga pa ćemo videti“, još mi odzvanja u ušima bahati odgovor. Shvatila sam da nema vajde i da se moramo nekako vratiti u Beograd. To smo i učinili tokom dana pošto je mužu bilo malo bolje, pa je procenio da može da vozi – piše Đurđica.
„Vikend iz pakla“ se završio, njenom suprugu je bolje, ali ona nikako nije mogla da prestane da misli o tome šta je sve moglo da se desi.
– Reći ćete da je to moj, lični problem i da se nevolje dešavaju. I bićete u pravu. Međutim, ovo iskustvo me je, osim na ličnom, „prodrmalo“ i na društvenom nivou. Shvatila sam dve važne stvari – kako u Srbiji funkcioniše služba Hitne pomoći i kako se živi u srpskom selu. I ja i muž radimo duže od 20 godina, plaćamo uredno zdravstveno osiguranje, a kod doktora smo, hvala bogu, za te dve decenije bili svega par puta. Dakle, zdravstveni sistem je s nama apsolutno na dobitku, ali onog trenutka kad nam je trebala pomoć, nismo je dobili. I to uz kakva objašnjenja! Oni u čijoj „nadležnosti“ nismo bili, koliko znam, finansiraju se iz zajedničke kase koju i mi punimo. Isto je i sa onima koji procenjuju da padanje u nesvest nije urgentno stanje. Možda njima nije, ali nama svakako jeste! Zaslužili smo valjda, plaćajući godinama zdravstveno osiguranje, taj jedan „izlazak na teren“. O ljudskosti i poštovanju lekarske zakletve neću da govorim. Izlišno je – piše ona.
Kako kaže, najviše ju je pogodilo saznanje da je ono što se njima dogodilo za vikend svakodnevica srpskog sela, pa čak i manjih gradova u unutrašnjosti.
– Bio je to trenutak u kojem sam na svojoj koži osetila kako izgleda život van velikih gradova, daleko od usluga koje se podrazumevaju i koje su uglavnom dostupne. Čak i da Hitna pomoć neće da dođe, kao u našem slučaju, u većim gradovima postoje privatne ordinacije i službe koje, u slučaju nužde, možete da pozovete. Na selu ili u nekoj zaboravljenoj varošici nemate ni tu opciju, čak i ako imate novca da je platite. Ako je ovako na stotinak kilometara od Beograda, u mestu koje ima dobar asfaltni put i pokriveno je signalom mobilnih mreža, kako li je u udaljenim selima, bez puta i telefona?! Ne smem ni da pomislim kako izgleda kad se tamo neko razboli ili povredi. Prepušten je sam sebi, pomoći komšija (ako ih uopšte ima) i božjoj volji – piše Dragaš.
Dodaje da tu leži odgovor na „teško“ pitanje koje postavljaju političari, analitičari, novinari – zašto su pusta srpska sela i zašto bi svi u Beograd?
– Zapitajte se, dok vas mrzi da siđete do prodavnice ispred zgrade, kako izgleda život bez lekara, apoteke, prodavnice, pošte. Da li biste bili spremni da vam deca rastu bez vršnjaka i da ih svakodnevno vozite kilometrima do najbliže škole i nazad? E tako, uz manje izuzetke, izgleda život u srpskim selima. Zato ljudi iz njih beže! Nema tu mnogo filozofije. A ja, uprkos svemu, volim ovu zemlju i neću nikada iz nje otići zato što vrlo dobro znam kako je biti došljak i izbeglica. Zato me valjda ovoliko i boli saznanje da neki ljudi u našoj Srbiji žive ispod granice dostojanstva, a to nikako nisu zaslužili. Vredni i izdržljivi srpski seljak zaslužuje ono što je u gradu normalno i dostupno. Zaslužuje da ima prodavnicu, apoteku, školu, dobar put – piše.
Osim toga, kako piše, zaslužuje da njegova deca idu u školu školskim autobusom ili kombijem.
– Zaslužuje lekarsku pomoć i mobilne ekipe koje mogu da stignu do najzabačenijih sela, bez mnogo teorije i filozofiranja. Zaslužuje da ne bude nepotrebni trošak, promašena investicija i ono što se u narodu slikovito naziva „zadnja rupa na svirali“.Hajde da, za početak, uradimo toliko! O velikim idejama, strategijama i planovima ćemo kasnije.
Dodaj komentar