Milena Voinović (26) iz Beograda je do 11. maja 2013. godine bila tinejdžerka koja je uživala u svom odrastanju i bezbrižnosti. Međutim, tog 11. maja, Milenin život se preokrenuo.
Kako kaže, tog dana je otišla s drugaricom da voze bickl, ne znajući da će se tok njenog života promeniti od tog trenutka.
– Vozila sam bicikl sa drugaricom i prednja kočnica mi nije radila. Ceo bickl je preleteo preko mene i nosom i donjim delom lica sam pala na stenu – započinju priču za Ona.rs Milena.
Kako kaže, sve vreme je bila svesna, ali nije ni slutila kolika je njena povreda u tom trenutku zapravo bila i kakva borba je čeka.
– Niko mi nije rekao šta se dešava. Znala sam da nešto nije u redu sa mojim licem, jer su mi stavili dosta gaza, ali nisam znala kolika je povreda zapravo – priseća se Milena.
Prema Mileninin rečima, u tom trenutku joj je bilo bitno samo jedno – da je pokretna.
– To mi je bilo veoma bitno. Podigla sam trup da proverim da li je sve u redu i shvatila sam da nisam ostala nepokretna. Osetila sam veliki bol u šaci i znala sam da nešto nije u redu. Međutim, i dalje mi niko ništa nije pričao. Svi su dolazi do mene, razgovarali sa mnom, ali mi niko nije rekao šta se sa mnom dešava. Onda je do mene došao jedan doktor koji je nosio naočare. Dok mi je skidao gazu, mogla sam da vidim svoje lice u njegovim naočarama i tada sam shvatila šta mi se dogodilo – priča ova hrabra devojka.
17 operacija, polomljeni zubi, šine u vilici i šipka u ruci
Milena je saznala da više nema nos, odnosno da je sasvim polomljen i da je koža s njega odstranjena prilikom pada.
– Pokušavali su da mi sačuvaju nos. Bila sam na operaciju više od šest sati, ali mi niko nije rekao da to neće biti moja poslednja operacija – kaže ona.
Posle prve operacije Milena ih je imala još 16.
– Sve to sam mnogo teško psihički podnela. Bilo mi je mnogo teško. To je bio kraj moje treće godine u srednjoj školi i znala sam da, kada se vratim, da će me svi gledati čudno. I jesu. Pojavila sam se u školi bez nosa i bez zuba. Pored toga, imala sam i povređenu šaku i imala sam šipke u njoj. Kada je reč o licu, imala sam šine u vilici i sedam nedelja sam bila na infuziji, jer nisam mogla da jedem normalnu hranu.
Pored čudnih pogleda koji su se „lepili“ za nju, Milena je imala ogromnu podršku roditelja i prijatelja, a posebno prijateljice koja je tog dana bila s njom.
Prvih godina dana je bilo najteže
Milena je kroz suze ispričala kako je izgledao njen proces oporavka i za naš portal je otkrila šta joj je bilo najteže:
– Uvek sam se pitala „zašto tolika povreda?“ i „zašto baš ja?“. Došla sam do stadijuma kada više nisam mogla da se operišem i onda sam pitala doktora kako to da neki ljudi urade jednu ili dve operacije, a ja tada, posle sedam operacija nisam uspela da uradim ništa. Na svakih šest meseci sam imala operaciju i nikada nisam bila totalno zadovoljna. Sve su sa mene presadili – uzeli su mi hrskavice sa oba uha, kosti sa kuka i rebara i kožu sa vrata, a sve to kako bi pokušali da mi naprave nos – priča Milena.
Kako kaže, nije želela da izlazi iz kuće, a kada bi je društvo zvalo da izađe s njima, uvek bi izmislila neki razlog zbog kog ne može.
– Bilo mi je lakše da se zatvorim i budem sama i da me niko ne vidi, jer me je bilo sramota. Kada je prošlo prvih godinu dana, rekla sam sebi „dosta je više!“ – kaže ova mlada devojka.
Zbog kompleksnosti povrede, Milena više ne može da operiše nos, jer doktor tvrdi da bi i milimetar promene mogao da naškodi, ali se ona i dalje nada da će doktor promeniti mišljenje.
Nesreća je nije sprečila u tome da bude vojnik
Kada je završila sa devetom operacijom, Milena je odučila da se prijavi na redovno služenje vojnog roka i na taj način ostvari san o kom je oduvek maštala.
– I pored straha da neće sve proći kako treba, primili su me i služila sam vojsku tri meseca. Za mene je to bilo prelepo, ali i veoma teško iskustvo, jer su me opet svi čudno gledali. Posle je sve došlo na svoje i prebrodila sam tu situaciju i bilo mi je dosta lakše kada bih ispričala nekome šta mi se dogodilo – priča ova devojka.
Milena ističe da joj je vojska dosta pomogla kada je oporavak u pitanju, ali i njeno vraćanje samopouzdanja.
– Pri vojsci sam već šest godina i veoma je bitno da za ovaj posao imate želju. Međutim, nekada mi je i teško, jer nešto ne mogu da uradim zbog povrede. S druge strane, vojska mi je pomogla da se izdignem iz moje situacije i zaista mi je bitno da radim ono što volim. Zbog vojske sam postala psihički jača – ističe naša sagovornica.
Na pitanje koji savet bi imala za ljude koji prolaze kroz sličnu situaciju, Milena je odgovorila:
– Najvažnija je psiha i podrška. Ali, smatram da bi ljudi najviše trebalo sami da se izbore. Biće teško. Mesecima, godinu dana, pa čak i dve, ali će na kraju sve proći.
Milena kaže da joj se i dalje dešava da je ljudi koji je ne poznaju gledaju kroz povredu, a da oni koji je znaju ističu, kako se njena povreda i ne primećuje.
– Susretala sam se s raznim situacijama. Bilo je i pogleda i loših komentara. U tom trenutku mi bude malo teško, ali sam sad stabilnija i samo pomislim u sebi „ne znaš ti kroz šta sam ja prošla“ – zaključuje Milena Voinović.
Izvor: Ona.rs
Dodaj komentar