Koliko često imate priliku da budete turistički vodič u svom gradu? Kada bismo vam rekli da vam dolaze stranci na svega nekoliko sati, imate li ideju kako biste organizovali dan? Kako pokazati što više atrakcija, sažeti vekove bogate istorije, predstaviti lokalnu kuhinju, biti domaćin zbog kojeg će poželeti da se vrate?
Prihvatili smo jedan takav izazov.
Iz San Dijega na proputovanje zemljama bivše države krajem juna uputili su se Tad i Kristin Nikolich. Od Splita do Korčule preko Petrovca na Moru i Kotora stigli su i do Beograda, a „Sokolom“ i do Novog Sada, kada smo ih dočekali mi.
– Zašto ste se odlučili da baš ta mesta obiđete tokom godišnjeg odmora?
– Više je razloga – doveo nas je i posao, ali privukla i divna obala, hrana, ljudi, bogata istorija zemalja, uključujući arhitekturu, muzeje, spomenike i drugo.
O Novom Sadu, kažu, pre posete nisu znali mnogo. Tek toliko da ima bogatu istoriju i da je, baš kao što je San Dijego u Kaliforniji, drugi po veličini grad u Srbiji.
Posle kraće vožnje od Železničke stanice do Starog grada, prva šetnja odvela nas je pravo na Kej žrtava racije, jer sumnje oko prve atrakcije nismo imali. Ako je dovoljna desetina sekunde za prvi utisak – onda neka bude zadivljujuć!
Trajao je dovoljno da ih u šetnji preko mosta Duga upoznamo sa istorijom Gibraltara na Dunavu, tajnama sakrivenog blaga Marije Terezije i felerom Kule sa satom.
Obilazak podgrađa bila je prilika da slušaju o susretu Balkana i Srednje Evrope na ovom prostoru.
– Dunav je učinio ovo razgledanje impresivnim – kažu, dok nas put natrag vodi ka ulici koja je ponela njegovo ime, jednoj od najstarijih u Novom Sadu.
Možda priča o slavinim ličnostima koje su u Dunavskoj ulici stanovale neće značiti nekome ko o našoj istoriji slabo zna, ali dah će im oduzeti njene šarmantno šarolike fasade, priča o najstarijoj sačuvanoj novosadskoj kući „Kod belog lava“, bunaru iz 1720, Vladičinom dvoru. Pažnju im privlači i topovsko đule na fasadi kuće broj 2, iz vremena bombardovanja 1849, kada je grad gotovo sravnjen sa zemljom.
– Koliko znamenitosti na malom prostoru, toliko toga se može videti i saznati u šetnji – govore nam.
A može se proćaskati i sa radnicima dve novosadske suvenirnice u Dunavskoj, odabrati uspomena, pa čak probati i domaće vanilice na licu mesta.
– Volimo sa svakog putovanja kao suvenir da ponesemo ukras za jelku. Onda su praznici prilika da se prisetimo svojih putovanja. „Srpski kuvar“ nešto je što će takođe biti lepa uspomena – kažu dok listaju njegove stranice.
Biće lepo, pomislili smo i da probaju lokalnu kuhinju. Izbor je pao na jedan od restorana koji je najvernije neguje.
– Šta je najautentičnije što restoran Veliki nudi? – pitaju dok čitaju meni.
U čitavoj fuziji ukusa vojvođanske kuhinje „Zvuči kao nešto što bi baka napravila“ opredelilo ih je za tipično jelo sa nedeljne trpeze – banatski fašir sa sosom od paradajza i čušpajzom od krompira.
Naš izbor za šećer na kraju bila je prva orijentalna poslastičarnica u Novom Sadu, u ulici Mite Ružića ušuškani „Figaro“, a njihov u slatkim vitrinama – tri leće.
– Hrana je ovde zaista ukusna, a ljudi sa kojima smo se sretali su veseli i pristupačni. Većina ih govori engleski.
Kaže nam Tad na dosta veštom srpskom, jer ga je kao dete učio od baka i deka, poreklom sa prostora bivše Jugoslavije.
– Kada mi pričaš kao detetu, sve te razumem. Ali kada pričaš o poslu i politici to ne razumem – dodaje dok šetamo ka Crkvi Imena Marijinog, čuvenoj „katedrali“ i Trgu slobode. Tu nam se nameće priča o najstarijem hotelu u gradu, Gradskoj kući, palati Gvozdeni čovek i najstarijem profesionalnom teatru.
Shvatamo da vremena do povratka naših gostiju u prestonicu nema još mnogo pa se kroz nekada Glavnu, danas Zmaj Jovinu ulicu preko Trga republike i Riblje pijace vraćamo ka parkingu.
– Imamo prostora za još jednu kafu, da saberemo utiske? Negde uz Dunav?
„Negde uz Dunav“ za nas je bio Ribarac. U želji da se uverimo da kao domaćini nismo zakazali, zamolili smo ih da nam sumiraju impresije o ovoj poseti.
– I, kako vam se čini Novi Sad u ovih nekoliko sati?
– Ovo je definitivno mesto u kojem bismo mogli da zamislimo život. Dovoljno veliki grad sa dušom malog ušuškanog mesta. Svaki kutak krije neku zanimljivu priču.
– Hoćete li se vratiti ovde?
– Vratićemo se sigurno. Što zbog posla, što zbog toga što želimo da istražimo još mnogo toga. Želimo da posetimo muzeje, istražimo Tvrđavu. Sada je u toku Egzit pa nismo mogli. I hrana, vratićemo se zbog preukusne hrane! Lepo je ovako sedeti uz kafu I gledati ljude kako prolaze. Šta vam znači “laganica”, video sam da piše na nekoj kući u centru?
– Laganica? To vam je – baš ovo. Easy going, što biste vi rekli.
– Hoćemo li onda tako i na voz, laganica?
– Pravo novosadski.
Dodaj komentar