Šakira nije primljena u dečji hor jer su joj rekli da peva kao koza. KAO KOZA!

Svi znamo onu čuvenu da „samo nebo je granica“ i svi znamo ono još čuvenije da u to zapravo baš i ne verujemo, što nekako i nije toliko čudno jer smo većinom okruženi profesionalnim demotivatorima. Ne možeš upisati muzičku školu jer si zakasnila, a ja sam eto polagala po dve godine u jednoj i završila. Ne možeš pasti preko lopte jer nemaš dve leve, a ja eto pala nedavno preko lopte jer imam dve leve. Ne možeš biti zaljubljena u lika iz serije jer to nije stvarnost, a Macit i ja smo u srećnoj vezi već dve godine za koju on, doduše, još ne zna.

Postoje ljudi koji nam celog života govore da nešto ne možemo jer smo preobične,
da ne možemo jer smo predebeli,
jer smo preružne,
jer smo prelenji,
jer smo nekako predrugotni i ti ljudi su za nas otrovni, ma koliko lepi, istrenirani, šarmantni, visoki, plavooki ili duhoviti bili.

Znam da ovo počinje da zvuči kao priručnik za samopomoć ljudima i jedan prijatelj mi je rekao da postoji ozbiljna šansa da ja takav priručnik i napišem, ali nadam se da neću otići toliko daleko iz četiri razloga: prvo – jer je to loše, drugo – jer je to loše, treće – jer je to loše i četvrto – jer postoji ozbiljna šansa da bi se takav priručnik prodavao na svim boljim kioscima po ceni 200 dinara tik do knjige „50 najboljih jela od govedine“ i to uz gratis lakove za nokte u neonskim bojama. Cenu bih još nekako i progutala, ali neonske lakove već malo teže.

Kada je Šakira kao klinka htela da se uključi u hor, njen gospodin demotivator joj je rekao da ne može da bude deo njegovog bajkovitog anđeoskog hora jer zvuči kao koza. Na jednoj strani je Dostojevski koji je pričao o tome kako „svi ideali sveta nisu vredni suze jednog deteta“, a na drugoj ovaj gospodin demotivator koji je curici rekao: „Neću te primiti u svoj anđeoski hor izabranih talenata jer zvučiš kao koza, vrati se u štalu i mekeći daleko od moje talentovane grupe.“ Ne znam odakle uopšte srca nekome da nekoj curici kaže da „zvuči kao koza“, ali ono što je Šakira mogla da napravi je da izbode gospodina demotivatora svojim rogovima i na sve četiri ode kući mekećući i više nikada ni da ne progovori, a kamoli zapeva (uključujući i pevanje pod tušem), ali umesto toga, Šakira je danas – Šakira.

Ona Šakira koja je jedna od najpoznatijih pevačica sveta, ona Šakira čiju koreografiju za Waka waka malo ko ne zna i malo ko nije plesao u lokalnim barovima tokom fudbalskog prvenstva, makar i s dve leve, ona Šakira zbog koje sam u srednjoj jedva čekala trbušni ples, ona Šakira koja zrači pozitivom i koja nam je ukrala Pikea, ali je taj trofej i zaslužila, pa neka joj je sa srećom. Ona Šakira koja je uzela stvar u svoje ruke i koja sada može gospodinu demotivatoru, vođi školskog hora, tobožnom stručnjaku za talent, da pokuca na vrata i kaže: „Dobar dan, ja sam ona drugotna koza koja je postala prvobitna.“

Opra je dobila otkaz kao novinarka uz jednostavno objašnjenje da nije dovoljno dobra. Ono što je Opra mogla da uradi je da se zaključa u svoja četiri zida, izgubi kompas i štrika kaputiće s imenima za svojih 78 mačaka. Danas je Opra – OPRA. Ona Opra tokom čije emisije sam morala svaki put da se rasplačem jer nisam u studiju, a ona je upravo svima iz publike poklonila auto, kuću i razne druge „znakove pažnje“ koji bi siromašnom studentu itekako dobro došli.

Majkla Džordana su izbacili iz srednjoškolskog košarkaškog tima jer nije bio dovoljno dobar. Kada to čujem, zastanem i pitam se šta bi tek rekli kada bi videli mene kako svaki treći put promašim kantu za smeće sa udaljenosti od NULA metara. E TO nije dovoljno dobro, a ne Majkl Džordan.

Glumici Kejt Vinslet su govorili da neće uspeti jer ima velika stopala i izgleda kao kulen u mrežici, a ona je nakon Titanika isplivala i to bukvalno. Istina, nikada joj nećemo oprostiti što na onoj dasci nije napravila mesta za Lea pa da preživi i on nego je izabrala da slomi srca svima nama pred malim ekranima, ali medalju za upornost i hrabrost bismo joj morali dati.

Žizel Bundšen su, pre nego što je postala najplaćenija manekenka na svetu i pre nego što ju je Aleksandar Mekvin otkrio, odbila 42 modna agenta. Da nije imala snage ni volje da stane pred 43. po redu, danas bi možda prodavala hamburgere i preko volje uveravala kupce da meso koje im stavlja u te iste hamburgere nisu tri puta odmrzavani ostaci ostataka s neke svadbe od pre tri godine i da nije pljunula unutra jer mrzi to što radi.

Glumici Meril Strip su rekli da je preružna da bi uspela, nakon čega se ona nije zaposlila kao maskota jer neko tamo misli da nije lepa nego je nastavila da radi ono što voli i zato sebi ona danas, osim u filmu, može priuštiti Pradu i u stvarnosti i to ne onakvu fejk Pradu kakvu sam ja kupila na ulici u Barseloni za 15 evra nego pravu pravcatu Pradu.

Voltu Dizniju su rekli da nije dovoljno dobar jer nije maštovit. Kada sam uvodila Internet u stanu u Zagrebu i kada me je gospodin koji je to došao da aktivira pitao kako želim da mi se zove mreža, odgovorila sam mu nakon kraćeg razmišljanja: „Mreža.“ E TO nije maštovito, a ne Volt Dizni.

Jednom su nas učili na faksu da slušamo samo savete onih koji su uspeli da polože neki predmet i da ne verujemo onima koji nisu uspeli ili nisu ni pokušali pa govore da je nemoguće.

Dan traje 24 sata i meni i tebi i Bijonse, traje 24 sata i Šakiri i tetki i babi i ujni i strini i učiteljici, celom 7.b razredu, traje 24 sata i onom dečku koji danas nije stigao da se javi i onom dečku koji je danas stigao da se javi pet puta. Pod uspehom ne smatram bogatstvo nego življenje na onakav način zbog kojeg si zadovoljan svojim životom, bilo to u roditeljstvu, bilo to u tome da budeš Šakira, bilo to u tome da budeš spasilačka služba na bazenu Olimpijskih igara.

Ono što ću uraditi ovih dana u Zagrebu je popiti kafu s onim dragim ljudima koji me motivišu, s drugaricom koja se veselila više od mene kada sam pokrenula blog, što se među ženama retko događa, s drugom koji me stalno opominje da već jednom krenem da pišem taj bestseler koji će promeniti svet (to me uvek posebno razveseli), s drugaricom koja je uverena da stvarno MOGU da počnem da vežbam, a da to nije rolanje po krevetu (to me već malo manje razveseli) i s ostalim motivatorima jer, kako je napisala naša književnica Julijana Matanović: „Zapamtite, svet je počeo ići k vragu onog trenutka kada smo dragim ljudima rekli da nemamo vremena s njima popiti kafu“, jer su to oni, rečima iste autorke, „na čijem ramenu postajemo bolji ljudi“.