Napokon je osvanuo taj dan. 21.septembar je dan u Srbiji kada se održava veliki, neponovljivi, najživopisniji i najbučniji vašar u državi tzv. šabački vašar.
To je izvanredna prilika da posetiš rodbinu sa kojom ne pričaš godinama, ali sticajem okolnosti oni žive baš u Šapcu i baš za taj praznik si se pozvao kod njih. Nisi ni ti naivan.
Tog dana su u Šapcu vrata svih domova širom otvorena, a drvene kapije svih seoskih kuća raskošno raskriljena. Preljubazni Mačvani te tada željno očekuju na ručku. Sasvim slučajno će zapaziti tačan broj sarmi koje si pojeo i broj kutlača čorbe koje si sipao, bahato u svoj tanjir.
Tradicija je čudo. Tradicija se ne preskače i ne zanemaruje. Bez tradicije određeni događaj nije tradicionalan.
Tradicija je takođe da dan pre šabačkog vašara padne kiša. Tada gaziš po blatu do kolena i kaljuzi ne obazirući se na to da blato već pliva među tvojim nožnim prstima. Ljudi, to je tradicija, šta da se radi.
Međutim, ove godine se sve promenilo. Prvo je vašar preseljen stotinak metara nizvodno od Save i iako je sada sve šire, još veće i prostranije poremetila se tradicija.
Druga stvar je da ove godine nema kiše! Blato i kaljugu su zamenile prašina i smrad deponije koji pomešani ostavljaju na tebi trag dlakavog jetija koji se zadnji put kupao sa crknutom mačkom umesto sapuna.
Nov trend na srpskim svadbama: Muzičari s mladencima dele bakšiš!
To nikoga ne sprečava da nastavi lošom kaldrmom ka ovom tradicionalnom eventu. Sada te muzika već mami i lagano ulaziš u zonu haosa, šarenila i raznih okretaljki i prevrtaljki napravljenih samo za izrazito otporne želuce.
Ti dobro znaš da ni slučajno ne smeš sesti na te egzibicije posle ručka kako se ne bi još uvek nesvarena sarma našla na licu tvog kompanjona u vožnji.
Pošto si pravi ljubitelj narodne muzike, kod prvih auta na sudaranje se upoznaješ sa hitom vašara kojeg ćeš u toku dana čuti još petsto puta. Pesma „Znam za sve sam kriv“ kao da ti nabija nešto na nos, ali ti zaista ne možeš da skontaš šta bi to moglo da bude.
Lagano ulaziš u štos i ritam vašara. Tada kreće mahnito novčanik da se tanji. Slikanje sa pitonom (zmijom) 400 dinara. Udaranje u džak 250 dinara. Vožnja na letećem ćilimu 200 dinara. Pucanje iz puške 150 dinara. Pivo 100 dinara.
Cene možda i nisu tačne, ali kako god da se presabereš ti si kratak za 3 soma dinara. Gde, kako? Barem da si popio nešto i da si se napio, nego samo par par piva..
Ma jednom se živi. Još uvek pri zdravoj svesti zalaziš u deo vašara, gde kod braće Roma možeš pronaći sve što ti padne na pamet.
Na najlonu, u prašini, pomešani u jednu gomilu nalaze se mobilni telefon iz 1747, lutka bez noge ispala iz horor filma, šrafciger, otpakovan kondom, kutija za sapun sa ostacima sapuna na njoj, stona lampa sa bež abažurom, desna patika bez pertli, naočare za vid, iskorišćen brijač, diploma iz menadžmenta i kamila (plišana).
Možda ti se tada učini da su dragi Romi kod svojih kuća ostavili samo gole zidove, a sve ostalo preneli na vašar. To nije moguće.
– Nekoliko dana posle vašara jedan visoki Rom sa tamnim obrvama i dugačkim brkovima je brojao novac i razmišljao kako mu baba uopšte ne nedostaje. Bilo mu je samo krivo što ju je dao po maloprodajnoj ceni.
Na vašaru se prašina ne sleže ni dalje, sada te pivo već lagano hvata i treba ti dodatnog vazduha. Podižeš glavu visoko prema nebu i vidiš kako se dim nadvija iznad ovog mesta. To nije onaj dim od prašine, koji je kao oblak. To je dim koji kulja, šiklja, kao kada je neki ćelavi piroman u blizini.
Tada ih ugledaš direktno ispred sebe. Savršene, ukazuju se kroz dim kao fatamorgana. Njih nekoliko se vrti oko svoje ose i nadaleko mirišu. Mirišu kao Božić i slavski ručak. Vidiš na njima da su vruće. Osećaš da čekaju samo tebe i možeš da biraš koju želiš. Sve imaju istu cenu, a za takvo savršenstvo cena nije ni bitna.
Običaji su oduvek krasili srpski narod, a ovo je jedan od bizarnijih
I nema veze što je istih oblina bila takva i kod domaćina na ručku. Ova se ističe od svih. Ova mami svojim isplaženim jezikom i užarenim okicama. Prilaziš polako kao omamljen i želiš da je lizneš. Želiš da je uštineš za preplanulu kožu, slanu i vrelu.
Tada se odričeš i žene i dece i svastike i komšinice. Šalješ ih sve da prošetaju malo bez tebe, a ti uzimaš kilogram jagnjetine samo za sebe da je pojedeš tu odmah, sam vrelu i hrskavu.
Noć je već počela da pada, a šatorska krila se lagano otvaraju za glavnu žurku, otkrivajući raspale stolice, klimave stolove i karirane stolnjake. Sa plakata se na silu smeše Esad Plavi, DJ Krmak i Halid
Muslimović izlepljeni iznad ulaza. Estradne zvezde će se pojaviti u neko doba kasno-jutarnje večeri, a dok oni ne dođu igračice su već tu.
Crne, mrežaste čarape, šorcevi do pola dupeta, pet slepljenih grudnjaka kako bi naglasila boju svojih očiju i salo na stomaku su glavne odlike ovih zgodnih ribica. Dok se tako salo na dupetu trese ispred tvoga nosa, ti se zamišljeno setiš svoje pokojne strina-tetke koja je pravila najbolje pihtije ikada.
Suzu u oku si sakrio flašom piva kada si potegao da se napiješ.
Na ulazu u šator, tačno na vatrenoj liniji, nalazi se ogromni mutant; stonoga od ljudi sa bezbroj glava i duplo više očiju uprtih u unutrašnjost šatora. Svakoga zanima šta se dešava unutra ali niko ne ulazi.
Nije ti jasno zašto je to tako.
Sutradan ti nije jasno zašto je to najbolji vašar u celoj Srbiji, ali veruješ u tradiciju. Tradicija kaže da svi idu u Šabac na vašar, a tradicija nikada ne greši.
Iz Šapca sam i nakon ovog čitanja članka sam poprilično razočaran sa autorkom istog. Za sve ove godine nisam nikad bio u prilici da mi neko ovde broji zalogaje ili sarme. Takođe priča o deponiji govori koliko je autorka smašila, deponija je davno zatrpana, a ako je osetila neki neprijatan miris sigurno nije od nje. Što se tiče Roma (ili Cigana, čitaj kako hoćeš oni se ovde ne ljute) njih ima svuda u Srbiji da prodaju tako po zemlji. Dotična autorka verovatno nije imala prilike da se prošeta dalje od svog bloka ali to je realnost koja je prisutna u celoj državi. Sve u svemu to je vašar i ako se setila da poseti rodbinu samo kako bi imala priliku da napiše ovako prenaduvan članak onda bolje i da ne dolazi. Živa i zdrava bila, pozdrav…
Očigledno ne pričamo o istom Šapcu i Šapčanima. Ovaj tekst ne odgovara istini o gostoprimstvu kakvo se retko sada viđa. Uostalom da nema interesa za vašarom ne bi ni trajao preko sto godina. Šapčani se ponose svojom tradicijom, a ako nekome smeta ne mora ni da dolazi. Jedan manje-više gost nije problem kada ih imamo dovoljno i kada su naši gosti prezadovoljni provodom u Šapcu. Napominjem da sam lično na vašar vodio goste iz Nemačke i Belgije koji su oduševljeni onim što su videli. Porede čak to i sa Oktobarfestom ali naravno da nekom mora da smeta. U svakom slučaju pogrešna percepcija o Šapčanima i našem vašaru.