Smrad, blato, đubrište i mrkli mrak – usred Novog Sada, Evropske prestonice kulture (FOTO)

Nesnosna buka upaljenih automobilskih motora, krateri prepuni blata, divlje deponije, užasan smrad, a uveče potpuni mrak od kojeg podilazi jeza…

Ne, ovo nije scena iz horor filma, nije ni opis favele u Rio de Žaneiru, ovo je prizor iz samog centra Novog Sada, evropske prestonice kulture.

Reč je o dvorištu u koje se ulazi iz nedavno uređenih ulica Žarka Vasiljevića i Dušana Vasiljeva, sa svih strana okruženom zgradama, čiji stanari godinama nemo posmatraju kako im se ispod prozora dešava ekološka i komunalna katastrofa.

I ćute… Skoro svi. Ne reaguju.

Pola veka propasti

Jedini koji pokušava da reši ovaj problem jeste naš sagovornik, koji se sa suprugom pre godinu dana doselio u kućicu između zgrada u prestižnom gradskom kvartu – čuvenoj Podbari.

Pedesetak kvadrata, koji pripadaju porodici našeg sagovornika, izgrađeni su 30-ih godina prošlog veka, u isto vreme kada i okolne zgrade. Na prostranoj parceli podignuto je i nekoliko garaža, ali ostalo je dovoljno mesta da se napravi zelena oaza, parkić s klupama i dečjim igralištem.

Tako je bilo planirano, ali se, nažalost, nikada nije realizovalo. Umesto toga, nicale su, jedna za drugom, “divlje” garaže, deca su se igrala sklanjajući se od automobila kojih u to vreme, doduše, i nije bilo mnogo.

Udubljenja koja su pravili točkovi povremeno su se nasipala zemljom, teren bi se nakratko poravnao, ali već posle prve kiše stvarale su se nove rupe. I tako pedeset i kusur godina.

Prljavi, sitni biznis

U međuvremenu, povećavao se kapacitet Riblje pijace, nakupci i prodavci dali su se u potragu za skladištima, pa je u dvorištu između lepih i čistih podbarskih ulica počeo da cveta biznis – izdavanje garaža.

– To što je prostor, u zavisnosti od vremenskih prilika, blatnjav ili prašnjav, prepun rupa i što noću put do kuće osvetljavamo baterijskom lampom, nije, nažalost, jedini problem. Već oko tri-četiri ujutro kreće buka kombija i automobila koji dovoze voće, povrće i drugu pijačnu robu, ponekad u dvorište ulaze i traktorima. Mnogi dok istovaraju ne gase motor, možete samo zamisliti koliko se tu otrova ispusti u vazduh, usput se dovikuju, svađaju… U jeku sezone, za vreme leta i jeseni, ovde se ne može disati od nepodnošljivog smrada trulog voća i povrća, da ne pominjem prljavštinu i deponije kojih je puno dvorište. Pritom, ne treba zanemariti ni činjenicu da nijedan od tih iznajmljenih prostora nema toalet, što znači da je ovo često i javni WC. Mi s tim živimo 365 dana u godini, bez pauze, bez predaha, bez ijednog mirnog dana.

Ko je nadležan?

Ni to nije sve, ističe naš sagovornik.

– Pogledajte onaj kombi, stoji ovde skoro godinu dana, iza garaža je još nekoliko automobila koji uzurpiraju prostor koji pripada stanarima. Tako se, u stvari, čuvaju mesto pored skladišta – kad dovezu robu, sklanjaju ta i parkiraju vozila iz kojih istovaraju ono što će narednih dana prodavati. Išao sam u Tržnicu da prijavim to što se dešava ovde, rekli su mi da oni nisu nadležni i da su na Ribljoj pijaci obezbedili dovoljno mesta za odlaganje robe. Prodavci decidirano tvrde da to nije istina i da je zvanični pijačni magacinski mizerno mali. Nije nadležna ni Gradska uprava za urbanizam i građevinske poslove, ne znamo više kome da se obratimo, jer ovo nikako ne priliči gradu koji se diči svojom tradicijom i kulturom – ističe naš sagovornik.

Zašto elita ćuti?

A stanari? U zgradama koje gledaju na ruglo od dvorišta ima dosta starih Novosađana, finog sveta kojem, ako je suditi po dosadašnjem (ne)činjenju, ne smeta okruženje koje podseća na prizore iz Mumbaja ili argentinske i brazilska favele.

Još manje se sekiraju oni koji za pedesetak evra svoje garaže, legalne ili nelegalne, izdaju nakupcima i prodavcima.

Ko mari za to što se deca igraju po blatu i otpacima s pijace (u Vuhanu je počelo na tržnici, zar ne?), usput udišući izduvne gasove i sklanjajući se od kamiona, kombija i pikapa večito aktivnih pijačara.

Mutne rabote

Vrata ovog dvorišta širom su otvorena za sve koji hoće da plate: kapije koje su nekada bile instalirane na haustorima u Žarka Vasiljevića i Dušana Vasiljeva, odavno je pojeo mrak. Onaj isti u kojem se noću, u neosvetljenom dvorištu, skupljaju sumnjivi tipovi, radi dilovanja, obijanja ili neke druge mutne rabote.

Mladenu i Ireni neko je usred noći provalio u podrum u kojem, srećom, nije bilo ničeg vrednog.

„Drugi put će nam upasti u kuću“, kažu rezignirano. Krade se i po garažama, iznajmljenim i onima koje to nisu – u mrklom mraku nema selekcije, daj šta daš.

Prava džungla, ali ne na asfaltu nego u blatu, i to u centru Srpske Atine, Evropske prestonice kulture.