Prilikom ulaska publike u „Ledenu dvoranu“ stvorila se stravična gužva. Na samom ulazu u halu, izgažena je 14-godišnja Zagrepčanka.
U svakom gradu gde je „Čorba“ svirala na turneji „Ko preživi – pričaće“, vladalo je veliko interesovanje za karte, što su organizatori nemilosrdno zloupotrebljavali.
Tako je za njihov nastup u zagrebačkoj „Ledenoj dvorani“ 8. februara 1982. u prodaju pušteno 10.500 ulaznica, koje su brzo rasprodate, piše Still.
U sali se, na nesreću, pred početak svirke našlo oko 15.000 mladih. Svirka je malo kasnila jer se na ulazu stvorila velika gužva.
– Kada smo izašli na binu i zasvirali, odmah se videlo da će to biti još jedan veliki trijumf ‘Riblje čorbe’ – sećao se Miša Aleksić zagrebačkog koncerta u autobiografiji „Uživo“.
– Publika je ne samo horski pevala sve naše pesme, od početka do kraja, već je u talasima igrala kao u transu. Usledio je Borin šou, negde pred kraj koncerta. Prvo je sa sebe skinuo mokru majicu, a onda se onako polunag zatrčao i bacio sa scene u svojevrsno ljudsko grotlo, koje je izgledalo kao uzavreli vulkan.
Za nas je to bilo apsolutno iznenađenje i kasnije nikada nismo umeli da objasnimo taj njegov potez, osim da je tu bila reč o jedinstvenom zanosu. Naši tehničari i telohranitelji su munjevito reagovali uskočivši hrabro u masu ljudi ispred nas.
Trebalo je Boru ‘iščupati’ i vratiti ga na binu, što nije bilo nimalo lako, jer ovima nije padalo na pamet da ga puste iz ruku. Oduševljeno su Boru vukli, čupali, gnječili, ljubili, skakali po njemu i oko njega.
„Tada umalo nije platio ceh zbog svog velikog srebrnog lanca oko vrata. Pokušavajući da ga pošto-poto otkinu za uspomenu, umalo ga njime nisu zadavili. Bora je u početku u licu bio plav, a onda sasvim modar.
Gubio je vazduh, dok je publika vukla sve jače i stezala lanac na Borinom vratu do iznemoglosti.
Da mu jedan od telohranitelja u poslednjem trenutku u magnovenju nije nožem presekao lanac oko vrata, čiji su mu ostatak ‘napadači’ istog trena istrgli iz ruke, Bora bi se ugušio.
Čim je malo došao do daha, Bora se popeo na binu, a dvoranom se prolomio urlik oduševljenja i skandiranje ‘Hoćemo bis’.“
A onda je započeo najgori mogući scenario. Svetla su se u celoj dvorani odjednom upalila, a na binu su počeli da se penju uniformisani policajci i ljudi u odelima strogih lica.
Dok se Miša bunio da koncert nije završen i da planiraju još bar dva bisa, prišao mu je mlađi čovek u odelu i hladno mu saopštio na uvo:
– Gotovo je. Koncert je završen. Dogodila se tragedija, velika tragedija. Molim vas da odmah siđete sa bine.
Ubrzo su saznali šta se dogodilo. Prilikom ulaska publike u Ledenu dvoranu „stvorila se stravična gužva“, koju niko nije umeo, niti mogao da kontroliše.
Samo su dvoja vrata u hali bila otvorena i sva publika, ona sa kartama i ona bez njih, bukvalno je gazila sve pred sobom.
U velikim talasima i naletima koji su tutnjali prema unutrašnjosti dvorane, niko nije mogao da im stane na put.
Na samom ulazu u halu, u zastrašujućem ljudskom stampedu, izgažena je četrnaestogodišnja Zagrepčanka Željka Marković, koja je preminula na licu mesta od zadobijenih povreda.
Pošto im je saopštena teška vest, Bora i drugovi potonuli su u očaj, a Miša kaže da, mada grupa nije ništa skrivila, zbog zagrebačke tragedije ni danas nema mira sa svojom savešću:
– Bez obzira na to što to od nas niko nije zahtevao, ljudski smo bili spremni da preuzmemo odgovornost za smrt Željke Marjanović, koja je tada samo želela da bude deo naše publike i ništa više.
Nažalost, to joj se nije ostvarilo. Nečijim krajnjim nemarom i zbog velike neodgovornosti ugašen je život deteta koje je tek, u stvari, počelo da živi.
Ni posle tolik godina ne mogu da zaboravim niti da se otrgnem pomisli kako je mala Željka izdahnula baš na našem koncertu, dok smo mi na sceni – svirali.
Posle tragedije u Zagrebu, za koju uopšte nije bila kriva grupa, veći deo jugoslovenskih medija počeo je da razapinje „Čorbu“ na krst.
Pojavili su se uznemirijući novinski naslovi koji su ih posredno dovodili u vezu sa nesrećom: „Umreti zbog roka“, „Smrt kao upozorenje“, „Umesto na koncert, u smrt“, „Glavu u torbu za ‘Riblju čorbu'“…
Nisu ih neposredno okrivljavali za Željkinu smrt, ali su zato u svim napisima pominjani kao bend čija organizacija koncerta nije bila na potrebnom nivou.
Zato su organizatori, posle Zagreba, na „Čorbinim“ koncertima drastično smanjili broj karata koje su puštali u prodaju, a nije bila retkost ni da im otkazuju gostoprimstvo, plašeći se novih problema.
Promotivnu turneju povodom ploče „Mrtva priroda“, „Čorba“ je završila sredinom aprila 1982. svirajući četiri večeri uzastopno u beogradskoj hali „Pionir“.
Svirke su održane sa mesec dana zakašnjenja, jer su organizatori otezali pod utiskom užasnog događaja u Zagrebu, plašeći se da li će moći da ponude adekvatno obezbeđenje.
Broj karata, verovatno opet iz straha, bio je limitiran, tako da je „Čorbu“, zajedno sa mnogobrojnim redarima i milicionerima, u proseku po večeri slušalo i gledalo 4.000 ljudi.
Na poslednjem nastupu 11. aprila, „Čorba“ je snimila koncertni album „U ime naroda“. Ploča je dobila naziv po uzoru na početnu repliku kojom se izriče presuda u sudu i time se jasno aludiralo na Borine političke probleme.
Prodata je u tiražu od 120.000 primeraka. Bio je to tiraž koji dotad nije dostigao nijedan „živi“ album objavljen u Jugoslaviji.
Dodaj komentar