Balkan Poznati

Hrvatski mediji: Bora Čorba je mnogo bolji pesnik od Balaševića, samo je usr’o motku

Bora Čorba (1)
Foto: Muzika.hr

U vreme dok Balašević nekritički uzdiže na nivo “sveca”, jedan drugi, ali sjajan srpski autor, zbog svoje je jezičavosti i kasnije političke pozicije četnikovanja devedesetih, u drugom planu, iako je po svemu u “realnom vremenu” osamdesetih godina bio ispred Balaševića, piše hrvatski portal Večernji.hr.

Tekst o Bori Đorđeviću napisao je Hrvoje Horvat, a mi ga prenosimo u celosti:

Spram kompromisnog Balaševića, Bora Đorđević bio je puno bolji pesnik koji “ratuje sam”. No, istorija umeetnosti nagledala se sličnih paradoksa, pa je i Boru Đorđevića potrebno posmatrati po onome što je radio u stvarnom “tajmlajnu”, pre nego je “usrao motku” problematičnim stavovima i izjavama.

No, bilo čije izjave ne mogu poništiti ono što je napravio pre, a Đorđević je napravio puno važnih stvari.

Kao retko britak autor, Bora se već pre posvađao s udruženjem boraca, feministkinjama, crkvom i suprugom. Kod njega su za ideale ginule budale, borci su bili umorni, razvlačili su ga po forumima SK kao državnog neprijatelja br. 1., itd. Do neke mere Bora Đorđević jeste oslobodio govorni prostor rok muzike bivše Jugoslavije, pa je bilo nerealno očekivati da će posle zaćutati, makar i bio u krivu.

Nije tajna da su prvih pet albuma Riblje čorbe i šest Azre mnogima, pa i meni, bile omiljeno štivo prve polovine osamdesetih. Za razliku od Bijelog dugmeta koje je bilo simpatično i nakon “Doživjeti stotu” snimalo sve ređe, novi autorski dvojac Bora Đorđević/Branimir Štulić prestigao ih je u razdoblju do 1984. godine.

Bilo je to pre vremena “kulture otkazivanja” i kad danas preslušate peti album Čorbe “Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju”, jasno vam je koliko se promenila scena. Ukratko, za razliku od danas, kad rok muzika često ne govori ništa, ili ništa važno, tada je bljuvala “istinu u oči”.

I nema nikakve šanse da nešto ovakvo doživite danas od svojih omiljenih, “sediranih” i uspavanih zvezda, ako nisu Damir Avdić, Let3 ili Hladno pivo. Autori poput Đorđevića bili su tekstopisci u naponu snage, svaki stih bio je “rat”, a količina ideja i poruka nepremostivo nedostižna današnjoj ušminkanoj stvarnosti na pop-sceni.

Iako su “Muzičari koji piju” lošiji od prethodna četiri albuma, razlika je samo u jednoj lošoj pesmi (“Besni psi”). U ostatku gde čvrsto drže konce u rukama, radi se o odličnom albumu čije pesme vas šokantno vraćaju u vreme kad je poezija bila nefrizirana, a poruke jasne, što je danas upravo nezamislivo na komercijalnoj, masovno prihvaćenoj rok-sceni.

Ima tu hitića poput uvodne “Kazablanka” i sjajne Bajagine “Kad hodaš”, ali srž se nalazi u ostatku albuma, pesmama poput “Mangupi vam kvare dete”, “Džukele će me dokusuriti” i “Priča o Žiki Živcu” ili razoružavajućim akustičnim baladama “Gluposti” i završnoj “Ravnodušan prema plaču” u kojima Bora “ratuje sam” i ispaljuje rafale stihova koji negiraju stih “nemam više motiv da bih bio protiv, nisam neukrotiv, ja priznajem poraz”.

Otvoreno seksističke “Minut ćutanja” ili “Nemoj da kažeš mome dečku” naizgled su “ženomrzačke”, ali “bol” pesnika koji peva iz mrtvačkog sanduka ipak je veliko finale albuma u “Ravnodušan prema plaču” i poruka koju bi mnogi preuzeli i danas; “Oko mene su u stvari licemeri i govnari, svako mi za dušu pije, a znam lažu drkadžije, svako ko je tu plakao posl’o bi me u pakao.”

Đorđević je bio brutalno iskren i emocionalno uverljiv, i to ga razdvaja i od tadašnje scene. Poslušajte album Dugmeta s Tifom objavljen u isto vreme i vidćete razliku između konzervativnog uljuljkavanja naspram “slobodnog mišljenja” autentičnog pesnika na strani stvarnog života.

Može li Riblja čorba postojati u javnom prostoru Hrvatske? Naravno da može, i treba, pogotovo ako se radi o ranim albumima grupe koji su kreativno bili među vrhuncima rock-scene Jugoslavije. Album “Muzičari koji piju” jedini je koji je grupa 1984. objavila za zagrebački Jugoton, a upravo je ove nedelje reizdan na novom vinilu, remasteriran u Abbey Roadu i stavljen u prodaju.

Tek kasnije svojim političkim stavovima i četnikovanjem Bora Đorđević je stavio so na ranu dojučerašnjim poklonicima u Hrvatskoj, no, valja priznati, barem je bio iskren. Naime, za razliku od mnogih kompromiserskih “mirotvoraca” s pop-scene koji su podilazili publici “i tu i tamo”, Bora je uvek govorio šta misli i imao brz i oštar jezik, kao i u stihovima.

“Muzičari koji piju” ostaje zadnji album najpoznatije postave Čorbe iz koje je ubrzo zatim otišao Bajaga i započeo solo karijeru, mada je prvi samostalni koncert s Instruktorima u zagrebačkom Kulušiću održao još dok je bio član grupe.

U današnje vreme ulepšanih selfija i fotošopiranih snimaka na kojima svi izgledaju lepše nego u stvarnosti, upravo je ta omotnica sa željom da se predstavi opaka stvarnost bila šokantno “ružna” u vreme dominacije tadašnje šminkerske pop-scene, videospotova i opšteg gubljenja veze sa stvarnim životom tada najpopularnije muzike koja je postala sedirana slikovnica.

Ne i kod Riblje čorbe, jer Đorđevićevi stihovi i baražna gitarska vatra Bajage i Rajka Kojića, zajedno s vokalnom intonacijom, priuštila je fanovima dašak strasti, znoja i pesničke izravnosti koja je tada već polako nestajala i kod Štulića, jednog od onih koji je u početnoj fazi mogao parirati Đorđevićevoj sklonosti stvarnom, neulepšanom životu.

Bora Čorba teško bolestan, otkazao nastupe

Luftika #

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

304 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap