Dragan Vuletić je Zemunu poznat kao Kreza. Taj nadimak je, kaže, dobio nakon jedne momačke tuče. Bio je autoprevoznik, družio se sa lokalnim mangupima, a muzika mu je bila porok.
Jedan incident doveo je do toga da postane ugostitelj.
– Otišao sam na ručak u jedan poznati zemunski restoran sa prijateljem. Nakon nekog vremena odlučili smo da produžimo boravak i popijemo još malo vina, ali nam to nije dozvoljeno pod izgovorom da je sto za kojim smo sedeli rezervisan za sledeće goste. Tada sam gazdi kafane rekao „Otvoriću ja svoju kafanu i biće lepša i bolja od tvoje“, priča Dragan, piše 24 sedam.
Tretman koji je doživeo prepričao je svom velikom prijatelju, čuvenom Zemuncu Branku Pešiću i tada je pao dogovor da Dragan otvori restoran od ugleda u koji bi dolazili svi oni kojima je predsednik predsedništva Srbije svakodnevno bio okružen, od predstavnika diplomatskog kora, do političkih delegacija koje su posećivale Jugoslaviju.
Restoran koji je otvorio iz inata za skoro četiri decenije ugostio je ceo svet. Dočekao je dva i po miliona gostiju, 15 predsednika država, ambasadore, holivudske zvezde, najveće srpske umetnike, književnike, sportiste, sveštenike, čak i Jovanku Broz.
– Suština je bila napraviti pravo domaćinsko mesto u kome bi se gosti osećali kao kod kuće, mesto u kome bi slava bila svaki dan, kaže on.
I krenulo se baš od kuće, koju je Dragan pazario zahvaljujući finansijskoj podršci koju je dobio od Pešića. Ta kuća ubrzo će postati najpoznatiji beogradski restoran.
I danas se prepričava anegdota sa večeri otvaranja 1984. godine
Prvi i počasni gost, predsednik Srbije, stigao je peške, dok su mnogobrojne visoke zvanice pristizale u crnim limuzinama.
– To je bila slika od koje sam se zaledio i popio svoj prvi bensedin u životu. Epilog priče bio je da sam prespavao otvaranje sopstvenog restorana, dok su mi goste na vratima dočekivali Branko Pešić i moja supruga Branka, priča Dragan.
– U tom trenutku za mene kao čoveka koji potiče iz skromne porodice razvedenih roditelja, u kojoj se do novca dolazilo teškim fizičkim radom, bilo je šokantno videti na desetine crnih limuzina i toliki broj uglednih ljudi tadašnje velike zemlje na mojim vratima, priseća se.
Baš kao i trenutak u kome je nastao, restoran je dobio ime „Zlatnik“.
– Onako, ničim izazvano, na jednom druženju sa Pešićem, na pamet mi je pala reč zlatnik. Nešto malo, lepo, vredno, a lako se pamti – složio se.
Posao se razvijao munjevitom brzinom, za samo pet meseci „Zlatnik“ je postao nezaobilazno mesto druženja mnogih uglednih ljudi. Pročuo se po sjajnoj usluzi, ukusnoj hrani i velikoj ljubaznosti gazde Dragana Vuletića.
Stolovi su se rezervisali na svaka dva sata, zadovoljnih gostiju bilo je sve više, a mnogi od rukovodilaca najvećih privrednih giganata počinjali su dan upravo doručkom na tom mestu. Tako i ne čudi što je „Zlatnik“ jedno vreme nosio naziv „Restoran u kome nema mesta“.
– Nakon samo dve godine rada nagrađeni smo „Zlatnim pečatom Beograda“, nešto kasnije i nagradama „Pobednik Beograda“, „Ambasador dobre usluge“, „Zlatne viljuške“, kaže Dragan, dok prelistava album uspomena koji je prepun fotografija i utisaka uglednih gostiju.
– Ponosno mogu da kažem da smo ostali dosledni ideji od koje smo krenuli, a to je da iz ove kuće niko nikad neće izaći pijan. Niti ući nedolično odeven, u kratkim pantalonama, papučama ili patikama.
„Zlatnik“ je postao simbol Beograda. Svako ko je nešto značio u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i mnogo šire dolazio je na ovo mesto. Bilo je to pitanje časti.
– Učio sam zanat od najpoznatijih ugostitelja tog vremena i naučio da je kafana oltar za ispovest ljudi u koju se dolazi i da se proslavi, ali i da se tuguje. Zato je važno znati kako pristupiti svakom gostu.
Dragan je znao kako da dočeka političare, sportiste, književnike, umetnike, lekare, sveštenike, ali i ambasadora Gabona zbog čije narudžbine je zaklao celo tele, ne znajući da može da kupi šnicle na komad.
– Nebrojeno puta nas je posetio i Dobrica Ćosić koji se nikada nije upisao u knjigu utisaka jer mu je uvek falilo inspiracije. Redovan gost bio je i Stane Dolanc jedan od najpoznatijih političara SFRJ i jedan od najbližih saradnika Josipa Broza Tita. Svakog ponedeljka i petka bi dolazio ovde na ručak, pa avionom nazad u Sloveniju, otkriva nam Dragan.
„Imate Branka na slici, a nemate Tita“
Jednog dana u „Zlatnik“ je ušetala prva dama, Jovanka Broz sa sestrom Zorom.
– Rekla mi je da je čula za naš restoran, da je upoznata sa pričom da je u otvaranju učestvovao Branko Pešić, a onda je ugledala sliku na zidu i izustila: „Imate Branka na slici, a nemate Tita“. Rekao sam joj da je Branko otvorio ovaj restoran, a da ja kao Titov pionir sliku Broza držim u kući.
Novine su pisale i o mnogim svetskim zvezdama koje su dolazile u „Zlatnik“, od Džipsi Kingsa koji su „tamburali“ po celu noć, preko Džima Džarmuša, do slavnog Džonija Depa, a svakog meseca u ovo hedonističko mesto stizale su delegacije iz čak 50 zemalja, od Australije, Kanade do Novog Zelanda.
Za Eklstonove samo najbolje
Stotine novinara nacrtalo se ispred „Zlatnika“ kada se pročulo da u njega baš tog dana stiže čuvena Kasandra, koja je u našoj zemlji u to vreme imala status heroja, a ogromno interesovanje izazvala je i poseta bračnog para Eklston čiji se trodnevni boravak u hotelu morao čuvati u strogoj tajnosti, otriva Dragan.
– Sećam se da je prvi čovek Formule 1 tražio toplu sobu, dok je Slavica želela hladnu. Sa sobom je ponela 10 kofera garderobe, nije postojao nijedan orman u koji bi sva ta odeća stala. Kako su u to vreme naše pohovane paprike bile potpuna senzacija i Slavica je više od svega volela baš njih, seća se.
– Uživali su u našem hotelu i restoranu, provodili se uz bogatu trpezu i dobru muziku najvećih pevačkih zvezda. „Zlatnik“ je posle samo tri dana postao njihovo omiljeno mesto u Beogradu kome su se rado vraćali, priča gazda Dragan.
Roštilj su na ovom mestu probali i Bora Todorović, Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Miki Manojlović, Vesna Čipčić, Dragan Nikolić, Lane Gutović, Rade Šeredžija…
– Zanimljivo je da po njima kada dođu u naš restoran nikada ne bi ste rekli da su glumci. Niko od njih nikada nije pravio „cirkus“ ili „pozorište“. Prosto je, što su veće zvezde, to su normalniji ljudi.
Partija šaha sa Karpovim
Dragan je za stolom svog restorana „stao na crtu“ legendarnom ruskom šahisti Anatoliju Karpovu.
– O šahu sam znao samo osnovno, kako poređati figure i koja se kako kreće, ali sam se svojski trudio da ostavim utisak velikog mislioca nad tablom. Kako bi me spasio daljeg „mučenja“ rekao mi je „Dragane, nemoj više da misliš, neka bude remi.“
„Zlatnik“ je 37 godina vladao gastronomskom scenom Jugoslavije. Svako ko je voleo dobar ukus i vrhunsku uslugu bio je redovan gost Dragana i Branke Vuletić.
– Od ulice do kraljice, u „Zlatniku“ su sedeli svi, državnici, predsednici, prinčevi, princeze, lordovi, ambasadori, doktori, umetnici, popovi…
A da bi preko dva i po miliona ljudi, koliko je za skoro četiri decenije posetilo taj legendarni beogradski restoran, doživelo doček za pamćenje, Dragan je dao:
– Suviše malo u odnosu na to koliko sam dobio. Iza mene je toliko divnih uspomena, toliko divnih ljudi i noći za pamćenje.
Posle skoro 40 godina velike ljubavi i posvećenosti, restoran “Zlatnik” je prestao sa radom. Sa njim se završio jedan značajan deo gastronomske istorije Beograda, ali i Draganovog života za kojim i danas čezne.
– Nedostaje mi mnogo, ipak sam ja u to mesto uložio život i mladost, u njemu dočekao tolike noći i zore i 37 godina danonoćno radio kako bi svoje goste lično dočekao i ispratio.
Prošle godine “Zlatnik” je ponovo rođen, sada kao mesto za treće doba u kome korisnici u svoj pažnji i konforu dočekuju duboku starost.
Izvor: 24 sedam
Zatvara se najbolji restoran na svetu: Šta je to što Nomu čini toliko posebnom?
Dodaj komentar