Odigrao je više od 200 uloga, pa razgovarati s Radom Šerbedžijom o filmu ili pozorištu, gde igra s podjednakim žarom, nije nimalo lako. Trebali bi sati i sati priče da se samo dotaknemo svega što je u bogatoj glumačkoj karijeri uradio.
No, osim glume, Šerbedžija je i muzičar, pesnik, ali i vrlo oštar društveni kritičar. Britko analizira današnje događaje, stavljajući ih u kontekst zbivanja kojima je i sam svedočio u minulim godinama, te je jedan od onih koji se nikada nisu bojali reći ono što im je na umu, bez obzira na reakciju okoline. Tako je bilo i u ovom razgovoru za hrvatski Globus.
Nedavno je Šerbedžija dao veliki intervju Radiju Slobodna Europa u kojem je jasno rekao da je devedesetih upao u probleme samo zato što je hteo da se suprotstavi ideji rata, a objasnio je i smeta li mu kad netko za njega kaže da je jugonostalgičar.
– Ta kovanica “jugonostalgičar” zapravo je neprimerena. To je jedna ružna politička diskvalifikacija onih koji iskreno osećaju poštovanje prema tome što su živeli u jednoj zemlji u kojoj su želeli živeti. Ono što ja podrazumevam pod “nostalgijom” jest nostalgija za vremenom u kojem su ljudi proveli jednu dobru i bogatu mladost, a pri tome se ograđujem od mnogih stvari, jer mnogi u toj zemlji nisu bili sretni – objasnio je tada.
U filmu psihijatar pomaže policiji da rasvetli okolnosti brutalnih ubistava pred kraj Drugog svetskog rata, počinjenih pod hipnozom. Nismo li i mi danas, kao društvo, pomalo hipnotisani različitim idejama?
– Ne bih rekao da smo hipnotisani ali možemo govoriti o autohipnozi. O svesnom prihvaćanju nekakvih hipnotičkih stanja, zanosa prošlošću naprimer. O tome bi se moglo govoriti, ali ja bih mogao upotrebiti i puno banalniju reč. Mi smo manipulisani, ne hipnotisani. Recimo, pojam kolektivne hipnoze mogao bi se iskoristiti za bivšu Jugoslaviju, samo što je to tada bila pozitivna hipnoza. Zanos, radne akcije, vera u bolji život, izgradnja pruga, novog sistema, hipnoza srećom i vizijom, nekim obećanim boljim životom, kao što i jest bio za sirotinju, radnike, proletere… Za radnike koji su iz teških vremena, teško su živeli, a posle revolucije i uspostavom socijalizma postali činioci ispravne revolucije, sistema koji je dozvolio širokim narodnim masama da žive dostojanstveno, da rade, školuju decu, imaju zdravstveno osiguranje, razvijaju porodicu… – govori Šerbedžija koji nikada nije skrivao svoje simpatije prema ideji socijalizma.
– U dubini duše sam socijalista. Član Saveza komunista bio sam samo godinu dana. I brzo sam odustao od tih ideala. Verovatno iz nekog mladenačkog, šezdesetosmaškog bunta protiv te centralističke Partije, koja je imala svojih dobrih namera, ali koja je bila korumpirana, birokratska i s mnogo nepravilnosti. Ali sam u duši ostao socijalista jer želim živeti u pravednom društvu, gde nema siromašnih ljudi niti beskućnika, želim živeti u društvu koje poštuje sve različitosti, gde se ne proganjaju manjine zbog religije, rasne ili bilo koje druge različitosti, u društvu o kojem, uostalom, i Biblija govori na jedan idealistički način gde smo svi ljudi ravnopravni i jednaki pred bogom – govori Šerbedžija.
Primećujemo kako će mnogi danas razrogačiti oči na spomen Biblije i socijalizma u istoj rečenici. Uvreženo je mišljenje, pogotovo među desničarima, da su ta dva pojma nespojiva, no za Šerbedžiju to je krajnje pogrešno. Biblija i socijalizam, kaže, idu ruku pod ruku jer obe ideje imaju u svojoj srži ljubav prema bližnjem i zaštitu slabijih.
Iako veoma ceni Bibliju, Šerbedžija nema najbolje mišljenje o onima koji bi njen nauk trebali provoditi, a koje naziva “svetim ljudima”.
– Nejasno mi je kako ti, sveti ljudi, koji bi trebali provoditi human nauk Biblije i Božjih zapovesti, mogu biti ravnodušni na patnju, bedu i nesreću, ravnodušni prema jednostavnom čoveku bez obzira na to koje je rase ili religije. Znam ja, naravno, da ima dosta “svetih ljudi” koji su pravi Božji pastiri i sam sam imao i još uvek imam među tim crkvenim ljudima dosta dragih ljudi, pa čak i prijatelja… A moram reći da me mnogi postupci aktualnog pape Franje oduševljavaju – otkriva.
Ne skriva ni da mu se današnja politička situacija u Hrvatskoj, kao i na čitavom Balkanu, nimalo ne sviđa. Šerbedžija visokoj politici i strankama svih usmerenja najviše zamera osiromašivanje zemalja nekadašnje Jugoslavije. Smatra da je jedino rešenje problema ovih prostora da sve zemlje bivše Jugoslavije uđu u Evropsku uniju, i siguran je da će se to dogoditi. Alternativa, kaže, ne postoji.
– A šta će onda biti? Granice će biti otvorene, nećemo ih imati. Imaćemo opet granice koje određuju mentalitet i jezik, baš kao i u bivšoj državi, i svi će ljudi opet živeti zajedno. Moraćemo se dobro potruditi da izgradimo nove mostove mogućih privrednih i kulturnih saradnja i da se na taj način odupremo velikim kapitalističkim korporacijama. Mladi ljudi odlaze iz zemlje, i to je jedan od najvećih problema. Oni odlaze s ovih prostora jer ne žele rešavati svoje probleme po jedinom zakonu koji ovde sada vlada – zakonu kriminala, manipulacije, nepoštenja. Žele živeti bez svega toga. Nije to samo neimaština, to je beg od takve vrste ponuđenog života – objašnjava.
I Šerbedžija je jedan od onih koji su napustili ove prostore pre mnogo godina. Šerbedžija je, poznato je, Srbin iz Hrvatske koji se u svojoj domovini početkom rata nije osećao nimalo ugodno, iako nikada nije ni na koji način sudelovao u bilo kakvu činu protiv Hrvatske.
Kaže da je, s nešto više od četrdeset godina života, osetio da mora otići iz zemlje u kojoj je rođen.
– Ma ne mogu više o svemu tome govoriti. I ne želim. Nikome u životu i nikome na svetu nisam želeo niti želim zlo. Naprotiv. Želim biti prijatelj sa svim ljudima. Želim da rata nikada više ne bude. Želim da ljudi žive kao prijatelji i da razumevaju jedni druge. Ja sam iz Hrvatske otišao 1990. i to ponavljam godinama i verojatno sam dosadan i ljudima i sebi s tom svojom pričom… Otišao sam zbog ljubavi… Ali istina je da se nisam tih ratnih godina mogao vratiti. Nije bilo vremena za razumevanje nečijih ličnih stvari i problema kad rat divlja celom zemljom. I sada dok izgovaram ove rečenice ponovo, pomalo se i stidim što to sve trebam objašnjavati – govori glumac koji je nakon odlaska s ovih prostora postigao velik međunarodni uspeh, postavši jedan od naših najuspješnijih umetnika u Hollywoodu.
Iako je od ratnih zbivanja prošlo četvrt veka, čini se da politički sukobi iz prošlosti ne prestaju biti glavna tema rasprave, tema na kojoj se mogu zaraditi jeftini politički poeni. Za Šerbedžiju, to je tako jer postoje oni koji vlast ne mogu dobiti drugačije nego podsticanjem na nesnošljivost i podele.
– Ako kao književnik nisi napisao svoju knjigu koju si morao napisati, najlakše ti se okrenuti nacionalizmu; ako nisi uspeo kao porodični čovjek, šta god da ne uspeš, izborom nacionalizma kao svoga svetonazora pokrićeš sve svoje neuspehe. Nacionalizam je najbolje rešenje kojim ćeš moći opravdati svoju neuspešnost u životu. A i zajedno smo uvek jači, zar ne? – gorko govori.
Politika ga je uvek zanimala, ali i beskrajno nervirala, pogotovo kad bi se bezobzirno mešala u projekte za koje i danas živi. Jedan je od njih svakako Teatar Ulysses, jedinstvena pozorišna pozornica na Brijunima koja već 19 godina predstavlja jednu od najvažnijih kulturnih i turističkih atrakcija u zemlji.
Šerbedžija iskreno kaže da nije siguran koliko će Ulyssesu, koji vodi sa svojom suprugom, rediteljkom Lenkom Udovički, trebati da se oporavi od loših stvari koje mu je učinio bivši hrvatski ministar kulture Zlatko Hasanbegović.
– Prema našem teatru emitovano je toliko negativne energije, naročito u početku, da danas moram reći – pobedili smo. Bilo je podmetanja, raznih bezveznih tekstova u žutoj štampi koji su nas opisivali gotovo kao kriminalce. Moja Lenka i ja nikada nismo uzeli jednu kunu, to moram uvek spomenuti, ni jednu u 19 godina. Ali kako kad laž uvek pokrije svaku istinu. Jedan glupi tekst u medijima, kako ja tu letujem na račun poreznih obveznika, nanese golemu štetu. Ali, stvari se menjaju, više nema ni takvih napisa, izgleda da su se ipak umorili i shvatili da mi predstavljamo Hrvatsku i njenu kulturu u skromnim i teškim uslovima.
U svetu, u kojem je mnogo radio, sve je, kaže, mnogo poštenije.
– Nezamislivo je da bi ti tamo teatar osiguravao platu ili penziju a da se deset godina nisi pojavio na pozornici. Nema toga. Vrhunski teatri nemaju nijednog zaposlenog glumca ili reditelja, to su sve projekti i gaže. Nema te prividne sigurnosti koja glumca gura u prosečnost i nezainteresiranost za posao. Da se razumemo, ja tim našim glumcima, koji godinama tavore po nekim teatrima, ništa ne zameram. Nije taj glumac kriv, nego društvo koje je to tako organizovalo. Živi teatar vrlo je teško dobiti u tim našim profesionalnim pozorištima – zaključuje Šerbedžija.
Dodaj komentar