Kroz impozantan aerodrom u Marakešu godišnje prođe oko 4 miliona ljudi, a pogled sa visine na crveni grad prosto vas tera da što pre prođete kontrolu nakon sletanja. Topao afrički vazduh i gotovo opipljiv miris crvene opeke nešto je zbog čega čovek čim dodirne marokansko tlo pomisli da je vredelo preći put iz Novog Sada do Beograda pa sa “Nikole Tesle” leteti do Temišvara potom do Bergama i stići, najzad, do te toliko hvaljene egzotične destinacije.
Iako od aerodroma do grada treba preći svega 6 kilometara, svako će vam savetovati – na početku ugovorite cenu sa taksistima, jer nije redak slučaj da ne uključe taksimetar.
Ponuda smeštaja naprosto vrvi od hotela i apartmana koji verno čuvaju tradicionalan marokanski stil gradnje i opremanja pa je dobra odluka rezervisati baš neki tog tipa – popularni rijad. Gazda će vam, vrlo je moguće, biti Francuz, a zajedno sa osobljem, koje čine lokalci (to je, recimo, jedna strana istorije dveju zemalja koju vredi znati), odmah će vam po dolasku ponuditi tradicionalan čaj od nane ili jasmina i uputiti vas ka nekim od najvećih atrakcija grada. Najbolje je da krenete da ih obilazite odmah po ostavljanju kofera, jer šta je 7 dana za takvu egzotiku.
Sveži sok od manga i miris siromaštva
Kada čovek sluša priče o Maroku, lako pomisli da su pred njim dani koji će mirisati na začine i sveže voće, prštati od boja, ukusa, turista i meštana kojima je cenkanje u krvi. Svako ko dođe, već nakon nekoliko sati uvidi da se sa one druge strane velelepne Medine (koja je inače pod zaštitom UNESCO-a) kriju i oni drugi mirisi gorkog siromaštva iz kojeg proizilaze gramzivost, sitne prevare na skoro svakom ćošku i kulturološki šok.
O tome će retko posvedočiti svetski putnici, kao da su oni pod nogama kralja Muhameda VI od Maroka pa ne smeju da zucnu i o tom drugom Marakešu. Upravo o obe strane medalje progovara žila kucavica tog grada, pijaca Džema el Fna.
Petnaestominutna šetnja od smeštaja do glavne atrakcije Marakeša bila je poput video igrice – nema reda, pešački prelazi kao da ne postoje, spontano odlučuješ treba li da se krećeš desnom ili levom stranom i trčiš između ljudi na motorima u nadi da te nijedan od njih neće nehotice pokositi. Bogalji, majke sa bolesnom decom, stari i nemoćni prosjaci potresna su slika i najjači utisak na putu do jednog od najuzbudljivijih trgova na svetu. Nekada su na njemu, kažu predanja, bile izložene glave odmetnika i nevernika. Danas sa njega prema turistima hrle žene u burkama sa špricevima u rukama (ništa strašno, samo žele da vam ponude da oslikaju deo vašeg tela kanom), zvuk zurle dopire sa svih strana, a može se desiti da vam se sa leđa prišunja gospodin sa kobrama u rukama, ako proceni da ste dovoljno odvažni za nesvakidašnju fotku.
Pitomiji su, sa druge strane, čuveni sukovi i šarolike tezge Džema el Fne pune svežeg voća (računajte da će vas tamo sveže ceđenim mangom po ceni od jednog evra nuditi često koliko i limunadom sa aparata na Najlon pijaci), raznovrsnih začina i pomada (samo kažeš šta te boli ili šta ti treba, imaju lek i preparat za sve), predmeta od kože, raznobojnih ćilima… Ali pre nego što se iscenjkate za torbicu od kamilje kože ili tradicionalne babuš papuče, valja se setiti da u šoping ne treba kretati praznog stomaka.
Čajevi, loj i kurkuma u skoro svakom jelu
Miris loja i kurkume širi se sa štandova na kojima se hrana priprema na licu mesta (ukus kurkume bi vam mogao dosaditi za tih nekoliko dana, jer ćete steći utisak da je stavljaju na apsolutno sve). Ako ništa drugo, postaće vam jasno kako se koristi kurkuma u prahu.
Tažin je nešto što ne smete propustiti na putovanju u Maroko. To tradicionalno jelo bogato ukusima sprema se sa jagnjetinom, ovčetinom, piletinom i povrćem, a usoljeni limun takođe je njegov neizostavan deo. Naziv jela ujedno je naziv i posude u kojoj se ono priprema, pa eto predloga za originalan suvenir sa putovanja.
Specifičnog načina serviranja, njihovo nacionalno jelo, kus-kus – priprema se sa povrćem i mesom (junetinom ili jagnjetinom). Najčešće se sprema na muslimanski sveti dan (petak), jeftin je i vrlo hranljiv.
Zalouk je jelo od belog luka, pečenih patlidžana i paradajza, osvežavajuća i okrepljujuća salata koju možete jesti toplu ili hladnu. Služi se uz tradicionalni marokansi hleb i odlična je za one koji nisu previše gladni, nego bi samo nešto da “čalabrcu” u pauzama razgledanja grada.
Za sve one koji ne mogu da zamisle dan bez kafe, ovo je idealna prilika da pokušaju, jer je šteta u toj zemlji svakodnevno ne ispijati tradicionalan napitak – čaj od nane. To je i meštanima svojevrstan ritual, a njegovo služenje neka je vrsta umetnosti. Svaki konobar će vam doneti čašicu i čajnik i iz njega vam sipati čaj iz visa. Deluje kao atrakcija, a zapravo su u korenima razlozi za takvo služenje praktični. Takvo sipanje nekada davno bio je način da se spreči da afrički vetar nanese čestice peska u čaj.
Za sladokusce tu su tradicionalni marokanski slatkiši ili palačinke prelivene sirupom od narandže, neizostavne u ponudi svakog doručka.
Kada ste se osvežili, možete nastaviti sa razgledanjem i kupovinom suvenira, za šta će vam trebati strpljenja i živaca.
Cenjkanje je obavezno, a ljubljenje u javnosti strogo zabranjeno
Kupovina ume da bude iscrpljujuća, naročito za one kojima cenkanje nije u krvi. Na svako vaše pitanje “Koliko košta” uslediće ono “Koliko bi ti za to dao?”. U Maroku je tanka granica između dobre zabave i vređanja domaćina, a to ume da bude frustrirajuće kada ste na odmoru.
Imajte u vidu to da će lokalno stanovništvo u srcu Medine iskoristiti svaku priliku da od vas zaradi. Ako ste zalutali u potrazi za čuvenom Mažurelovom botaničkom baštom pa odlučite da za putokaz upitate starca koji vam je ulovio lutajući pogled, računajte da mu neće biti teško da sa vama hoda nekoliko minuta do te atrakcije kako bi vam pomogao, ali da će se isto tako, nakon što vas pred nju dovede, okrenuti ka vama i ispružiti ruku tražeći da ga nagradite za pomoć (ne pitajte kako znam).
Stanovnici Marakeša tradicionalno farbaju tkakninu ručno. Štavionice kože sa bazenima punim žute, crvene, plave i drugih boja prava su gradska atrakcija, ali ne i sasvim besplatna. Ako im priđete dovoljno blizu u želji da ih fotografišete, budite sigurni da će vam jednako blizu koliko vi bazenima, prići lokalac koji će početi da vam priča o tom starom zanatu. Što bi bilo pohvalno, da na taj način ne pokušava da na vama zaradi.
Da pobegnete od iscrpljujućeg cenjkanja dobar je izbor Muzej lokalne istorije Dar Si Said, Muzej posvećen radu kreatora Iv Sen Lorana, neki od desetine amama, Mauzolej dinastije Saadi… Nisu loš izbor ni jednodnevne ekskurzije van Marakeša, koje nude tamošnje agencije. Moj izbor najpre je pao je na grad vetra.
Esauira
Šteta bi bila na tom putu zaobići luku i letovalište na Atlantiku, afrički grad vetra, kako ga zovu – Esauiru, mesto sa 300 sunčanih dana u godini.
Smeštena je 200 kilometara zapadno od Marakeša, a do nje vas vodi čuvena Dolina argana i u njoj izraslo drvo, na prvi pogled nalik maslini, koje raste samo u tom delu Maroka – i nigde više na svetu. A na drvetu – koze.
Pitome i radoznale, prava su atrakcija, raspoložene za slikanje jednako koliko i ljudi koji na njih motre i turistima pričaju priču o tome kako su eto, koze, znale za arganovo ulje pre nego što je postalo moderno njime negovati kosu i kožu.
O tome koji put pređe od ploda do luksuzne flašice u suvenirnici svedoče žene koje po grupama učestvuju u njegovoj proizvodnji. Sede na podu, a neke su čak odevene u tradicionalnu odeću. Deo njih razbija plod, druge ga melju i iz te mase izdvajaju ulje. Od onoga što ostane prave se čuveni crni sapuni. Običaj je da tim ženama, baš kao i onom čoveku koji vam je prišao sa jaretom pred drvetom argana, ostavite bakšiš.
Brzo se od priče o arganu stiže do nekada glavne luke u celoj zemlji, što je Esauira bila kada ju je Muhamed III obnovio krajem 19. veka. I dalje vrvi od ljudi, nikako ne privlači mirisom, ali hipnotiše veličanstvenim pogledom na uzburkan Atlantik i Medinu koja odoleva vekovima.
Zanimljiv je podatak da su u Esauiru 60-tih i 70-tih godina prošlog veka hrlili brojni hipiji, a u njoj su nakratko živeli Ket Stivens i Džimi Hendriks. Početkom 50-tih u njoj je boravio i režiser Orson Vels, kada je snimao klasičnu verziju Otela. Nekoliko nezaboravnih scena snimljeno je u uličicama medine, a njima je koračala nedavno i ekipa serije Igra prestola. Ništa više za podsticanje turizma nakon toga nisu ni morali da urade.
Kao jedan dobro očuvan grad koji je vekovima zadržao integritet u arhitekturi, cela medina Esauire se od 2001. nalazi na UNESCO listi kulturne baštine.
Ni u Esauiri ne manjka, nažalost, tužnih slika. Nećete sesti na pauzu za obrok da vam ne priđe, na primer, dečak koji će vam ponuditi da vam izglanca cipele za novac, nekoliko minuta kasnije i gatara, a potom i stariji čovek sa tranzistorom koji će, za nekoliko dirhama, bez smisla plesati pred vama. Kao snalažljiviji i talentovaniji pokazali su se, sa druge strane, stanovnici najvećeg grada Maroka i Magreba i zato je odluka o sledećoj ekskurziji pala na Kazablanku.
Kazablanka
“It’s all about the money in Casablanca” (Sve se vrti oko novca u Kazablanci) – zvuči kao replika iz nekog gangsterskog filma, a zapravo je rečenica koju nam je izgovorio taksista u vožnji do železničke stanice u Marakešu. Vozom koji juri preko 200 kilometara na čas, do najvećeg grada Maroka iz Marakeša se stiže za 3 sata.
Beli grad jedan je od najvećih gradova Afrike i ekonomski centar Maroka. Baš kao nekada hipici u Esauiru, u Kazablanku hrle mladi željni napretka, posla i zarade, to će vam reći meštani.
Definitivno najveća atrakcija jeste džamija Hasan II, najveća u Africi i jedna od najvećih na svetu, sa minaretom visokim 210 metara. Zanimljivo je da je to jedina džamija u Maroku u kojoj su dozvoljene posete nemuslimanima. Sagrađena je na rtu i gleda na Atlantski okean, a kroz stakleni pod dvorane može se videti morsko dno. Samo za smele.
U njenoj izgradnji i ulepšavanju je učestvovalo 10.000 zanatlija i umetnika, a uloženo je preko 500 miliona evra. Inače, često ćete u glasu lokalaca čuti pritajeni bes kada govore o kralju, koji, prema njihovim rečima, ne štedi na velelepnim verskim objektima, dok na obećanje da će se boriti protiv gorkog siromaštva čekaju više od 20 godina, koliko je Muhamed VI na vlasti.
Kazablanka je moderan grad u kojem ćete nailaziti na visoke i luksuzne zgrade, trgovačke centre, velike hotele i raskošne javne parkove, s jedne strane, a onda će vam, sa druge, stara Medina progovarati o istoriji. Gradski zidovi, utvrđenja, uske ulice i visoki i uski prozori koji se još ponegde mogu uočiti, svedočanstvo su o nekadašnjem životu marokanskih porodica u kojima ženama nije bilo dozvoljeno ni da provire na ulicu.
Ako budete imali sreće da se sprijateljite sa žiteljima, onda ćete, čak i ako ste za nju odvojili svega jedan dan, čuti priče o tome kako je Kazablanka nekada davno bila dom pirata, kako je veliki deo grada uništen u zemljotresu koji je 1755. pogodio Lisabon, da su je najpre naselili čuveni Berberi i da, recimo, instagramska senzacija “Rick’s Cafe” zapravo nije “ništa posebno”.
Kako to misliš “Kazablanka” nije snimana u Kazablanci?
Lokal koji zbuni mnoge turiste, jeste čuveni restoran “Rick’s Cafe”. Od inventara do muzike, sve će vas asocirati na ljubav Ilse i Rika, ali ne, Bergmanova i Bogart ipak nisu koračali njegovim uglačanim pločicama, zbog čega, ruku na srce, ima onih koji Kazablanku napuste potajno razočarani.
Planina Atlas i vodopadi Uzud
Nedovoljno pripremljen turista koji odvoji dane u novembru za put u Maroko saznaće od meštana da je došao u tu sunčanu zemlju baš u sezoni kiše. To ne znači da će padati sve vreme vašeg boravka tamo, ali je u tom periodu kiša najčešća. Pa kada je temperatura prijatna, nebo vedro, a vi pomalo umorni od cenkanja, željni prirode i mira, sjajan izbor je planina Atlas i vodopadi Uzud.
Inače su među najposećenijim i najfotografisanijim atrakcijama u Maroku, a ujedno i drugi po veličini vodopadi u Africi.
Pristupačni su i za posetu njima nije vam neophodan turistički vodič, ali ako se kojim slučajem priključite nekoj od grupa, očekujte da ćete tek na kraju te vođene ekskurzije saznati da ona ipak nije bila besplatna. To su ti trikovi koji vrebaju na svakom koraku.
No, ipak ne uspevaju da bace senku na zadivljujuću lepotu slapova, osvežavajući friški sok od narandže kojim vas Berberi usput nude, a tu je i glavna atrakcija, za one malo hrabrije – druženje sa berberskim majmunima. Za razliku od onih koza na putu ka Esauiri, oni nisu toliko pripitomljeni pa im možete dati koji kikiriki ili mandarinu, dopustiti da vam se popunu i na glavu, ali nemojte pokušavati da ih mazite, da vas ne bi doživeli kao pretnju.
I prostor oko vodopada uređen je i nudi mogućnost da se sretnete sa lokalnom kuhinjom, popijete čaj, pojedete tradicionalni tažin, čujete priču o prastanovnicima severne Afrike, “slobodnim ljudima” – Berberima, koji danas čine nešto više od trećine populacije Maroka.
Zemlja iz koje teško odeš i u koju se teško vraćaš
Marakeš i Maroko napustila sam zadivljena i potresena u isto vreme. Instagramske fotografije su jedno, boravak u uređenom Rijadu drugo, a scene sa ulica i stvaran život – nešto sasvim treće.
Oni zaneseni tom toliko pominjanom egzotikom to treće ne bi primetili koliko god puta otišli u tu zemlju. Drugima trebaju nedelje, meseci i godine da iz glave izbace slike svih onih očiju koje ih, kada im se pogled odvoji od ukusnog tažina, gledaju preko puta i mole makar za to parče tradicionalnog marokanskog hleba koje im je ostalo.
Uprkos svemu, to nije destinacija koja se ne bi ponovo našla na mojoj mapi. Na listi želja ostali su plavi Šefšauen, prestonica starih zanata Fes, pa i stidljivi glavni grad Rabat i to je povod za nekih novih sedam dana u Maroku i nove orijentalne razglednice iz zemlje sunca, koja mi iznova zamiriše svaki put kada na novosadske tezge stignu narandže.
Top predlozi za putovanja – Kapadokija, Madrid I Lisabon, Rimini
Dodaj komentar