Đaci koji su podržali uhapšenog druga su pravi primer da nije kvarna omladina već društvo

Protest đaka Filološke gimnazije iz Beograda zbog uhapšneog drugara Pavla Simića, svima nam je pokazao „kakva je današnja omladina“. Upravo ista kao i ovo društvo. Šarena, podeljena, nekad nezaniteresovana, ali sa itekako dobrim primerima na koje bi i mnogi odrasli mogli da se ugledaju.

Oko stotinak đaka Filološke gimazije juče je održalo protest ispred policijse stanice „29. novembar“ zato što je njihov drugar, takođe učenik te gimnazije, uhapšen tokom subotnjih protseta. Pavle je učestvovao u šetnji „1 od 5 miliona“ koja se organizuje već tri meseca, a koja je ove subote radikalizovana kada su učesnici protesta ušli u  zgradu Radio televizije Srbije.

Došlo je do intervecije policije, uhapšeno je 18 osoba, a među njima i učenik Filološke gimnazije. Ova vest je zaravo zgrozila mnoge. Ali dok se većina zgražavala na Tviteru i ostalim društvenim mrežama 100 učenika te gimnazije je organizovalo protest zahtevajući od policije da pusti njihovog druga.

U moje vreme…

Ovi đaci su nosili transparente sa porukama: „Pravda za Pavla“, „Učenicima je mesto u školskim klupama, a ne u zatvoru“ i ostalim porukama koje jasno ukazuju na to koliko je skandalozno da u jednoj državi bude uhapšena tako mlada osoba samo zato što je učestvovala na protestima.

Oni koji su govorili na skupu, istakli su da je Pavle uhapšen jer je koristio svoje građansko pravo da učestvuje u protestima, a da mu se sada uskraćuje ustavno pravo da se školuje. Dakle, ovi mladi ljudi od kojih mnogi verovatno nisu ni punoletni pokazali su solidarnost, hrabrost, ali i obrazovanje i poznavanje suštine tog problema.

Od njih nikako nismo videli nezainteresovanost, neznanje ili još manje agresiju ili bahatost. Oni su došli da iskažu jasan i miran protest sa direktnom porukom, ali bez nasilja i „užarenih“ glava kako se to možda i očekivalo od grupe osamnaestogodišnjaka.

Kako nam je to sve srušilo snove i teorije?

Da je u naše vreme bilo bolje. Da smo mi bili bolji. Da smo bili pametniji. Moralniji. Da smo imali pametnije igre, pametniju muziku, pametnije slobodno vreme. A ovo danas haos…

Deca koja su juče napravila protest, a i opet će ako njihov drug ne bude pušten, rođena su posle 2000.godine. Peti oktobar znaju iz priča, a Branko Kockica je za njih verovatno neko mitsko biće. Oni nisu imali „Laku noć deco“, „Na slovo na slovo“ niti Mandu.

Da, to su ta deca što su prvo naučila da otvore DVD pa onda da pričaju, deca koja imaju Instagram i Snepčet i ostavljaju statuse na Tviteru. Ali eto, pored svega toga pokazali su solidarnost i sposobnost da se organizuju ako je razlog za to dovoljno važan.

Sa druge strane, stalno se ponavlja kako smo imali valjda neke kvalitetnije sadržaje u detinjstvu pa smo automatski izrasli u neke, kako mi volimo da mislimo, pametnije i bolje ljude.

Mnogi od tih klinaca što su rasli uz Branka Kokckicu i penjali se po drveću umesto što su bili na internetu, sada su po nekim odborima, korumpirani i spremni na sve da zadovolje svoju pohlepu.

Ista ta deca, naši vršnjaci, što su slušali neku „mnogo bolju muziku koja govori o nekim lepim stvarima a ne ko danas samo blud i razvrat“ danas su u foteljama sa kupljenim diplomama i računaju koju firmu o trošku države da otvore i obezbede se jednom kad odu sa vlasti.

Mnogi od tih što su u slobodno vreme igrali Riziko i slagali slagalice danas će okrenuti glavu od činjenice da je na protestu uhapšeno dete koje je verovatno postalo i najmlađi politički zatvorenik u Evropi. To neko „dete iz srećnijih vremena“ danas je odrsatao čovek koji će okrenuti glavu i gledati svoja posla.

Sam Branko Kockica je u jednom intervjuu pre nekoliko godina izjavio da postoji mnogo osoba koji su danas loši ljudi, a odrastali su uz njegove emisije. Zato što nije do emsije, do nas je. Ugledamo se na primere koje vidimo kod kuće ili koje vidimo u društvu. I onda biramo strane.

Postupci se računaju

Naravno da i među ovom decom ima one koja su došla sa transparentom „30 dana je malo“, aludirajući na to da je Pavle sa razlogom uhapšen (ovi omladinci od domišljatih đaka dobili su po sendvič). Baš kao što i među našom generacijom ima onih dobrih lekara, vrednih ljudi koji su otišli preko ili ostali ovde i pokušavaju da ostvare nemoguće – ostanu pošteni i prežive.

Ovaj događaj je samo primer da je omladina baš kao svi ljudi uvek ista, uvek odraz društva u kojem živimo. Nije važno šta će ko od ovih gimnazijalaca uključiti na Youtubu kad dođe kući. Važno je da su kući došli sa ovog protesta.

Nije važno da li su odrasli uz sadržaje koji su nama besmisleni, ako su bili dovoljno hrabri da stanu ispred policijske stanice.

Nije ni važno kakvi su tekstovi muzike koju slušaju (jer realno imali smo i mi bisera u svoje vreme) ako znaju šta treba da napišu na tom transparentu. A znaju. Time pokazuju da karakter prevazilazi pop kulturu. Da je ličnost mnogo šira od medijskih sadražaja kojima su izloženi. Da se principi grade od malih nogu, uz roditelje i primere u najbližoj okolini. Ovo su deca koja imaju i karakter i ličnost i stav. A to je jedino što se računa.