– Dobar dan, da li je to stan Martinović? Molio bih gospođicu Dunju.
– Izvolite, ja sam.
– Ti si, Duki, konačno sam te našao! Ovdje Mićo Pavnić, tvoj drug Bosanac, iz osnovne škole. Sjećaš li me se? Davno si otišla, nije te bilo u našim krajevima, možda si zaboravila staru ekipu.
– Mićo, otkud ti?! Kako te se ne bih sećala – obradovah se.
Kao kroz maglu, stvori mi se lik crnpurastog, sitnog dečaka, nemirnog i pomalo agresivnog, s kojim je učiteljica teško izlazila na kraj.
Išli smo zajedno u prva dva razreda osnovne, a onda su se moji, sredinom sedamdesetih, preselili u Novi Sad i od tada nisam bila u kontaktu s društvom iz ranog detinjstva.
Početak noćne more
Razmenismo nekoliko rečenica o tome šta ko radi, pohvalih se da sam dala uslov za drugu godinu prava, a on da je zaposlen u jednoj velikoj firmi.
Potom je usledila rečenica koju u prvom trenutku nisam shvatila ozbiljno, da bi nastavak razgovora polako počeo da mi ledi krv u žilama.
– Ti si meni, Dunja, upropastila život – Mićo je potpuno promenio ton, glas mu je postao hladan, s metalnim prizvukom.
– Zbog tebe nikada nisam imao devojku, ti si kriva što ću zauvijek ostati sam.
– Šta to pričaš, Mićo, pobogu! Nemoj da se zezaš sa mnom – rekoh ubeđena da se šali.
– Ozbiljno govorim, Dunja. Ne znaš ti šta je ljubav, to je ono kad te neko skroz zaposjedne. Ovih deset godina otkako si otišla, samo na tebe mislim.
– Čoveče, šta ti je?! Imala sam devet godina kad si me poslednji put video, ne znaš ni kako izgledam, otkud možeš da voliš nekog koga i ne poznaješ?!
– To je prava ljubav, kad te sve to ne zanima, kad jednostavno voliš – odzvanjao je ledeni glas s druge strane.
Dodao je Mićo da će uskoro doći u Novi Sad i da će me pozvati da se vidimo. Spustio je slušalicu pre nego što sam stigla da kažem da to nikako, ali nikako, ne dolazi u obzir.
Uhođenje
I došao je, za nekoliko dana. Pozvao me je, ali ne da se vidimo, već da mi kaže da mu se dopada kvart u kojem živim i da mi lepo stoji crvena kosa.
Dakle, zna gde stanujem, na kom spratu živim, zna kako izgledam, doputovao je čak iz Bosne da me uhodi. Shvatila sam da je postalo ozbiljno, ali nisam znala šta bi trebalo da preduzmem.
Narednih meseci Mićini pozivi postajali su sve učestaliji, počeo je da zove i noću, kada se javljao moj otac koji je pokušavao da ga urazumi, lepim rečima, pretnjama, molbama. Ništa nije vredelo, pa sam odlučila da ga prijavim policiji.
Dežurni inspektor me je saslušao i na kraju upitao da li mi je taj momak pretio. – Nije, ali glas mu je preteći, rekoh, uznemirava nas i noću, neprestano zove.
Ravnodušno je slegao ramenima: tu nema osnova čak ni za informativni razgovor a kamoli za hapšenje, sve dok ne učini nešto konkretno – napadne, povredi ili, ne daj bože, ubije.
Tako je bilo osamdesetih, a ni danas nije mnogo drugačije.
Igra mačke i miša
Tortura se nastavila…
Mićo više nije zvao tako često kao u početku, ali javljao se redovno, jer, žena koja mu je upropastila život mora da ispašta svoje grehe.
Zbog mene nije mogao da nađe devojku, bila sam kriva što nije upisao fakultet, što nije napredovao na poslu i nije imao prijatelje.
To mi je baš svaki put stavljao do znanja svojim ledenim ravnim glasom, koji je nagoveštavao opasnost i večitu pretnju.
U međuvremenu sam diplomirala i zaposlila se a prvi privatni poziv koji sam dobila na radnom mestu nije bio ni mamin ni tatin, nije mi telefonirao ni dečko, već – Mićo.
– Otkud znaš da sam ovde?! – glas mi je drhtao od ljutnje i straha.
– Sve ja znam, draga moja, vidiš da mogu da te nađem kad god hoću, ne možeš mi pobjeći – rekao je hladno.
Tresnula sam slušalicu, ali moj nemoćni bes bio je samo podstrek progonitelju: nastavio je da me zove, i kući i na posao. Uživao je u toj užasnoj igri mačke i miša.
Drage dame, nepristojne dobacivače od sada možete poslati u zatvor
Druga decenija
Prošla je čitava decenija od Mićinog prvog poziva. Sve vreme bio je tu, disao mi je za vratom, svaki put kad bi zazvonio telefon, osetila bih da mi se stomak steže od strepnje.
O, da, pokušavali smo da ga pronađemo, saznali smo da više ne živi u gradu našeg detinjstva, niko nije znao gde je. Kad je krenuo haos u bivšoj Jugi, neko ga je navodno sreo na ratištu, ali ga ni to nije sprečilo da me zove.
Te 1994, moj Nenad i ja smo se venčali i sledeće godine dobili bebu. Kupili smo kuću, i počeli da je sređujemo, kad je, jednog dana, usred sveg tog haosa, zazvonio telefon.
Pomislih da neko traži bivše vlasnike i opušteno podigoh slušalicu. Bio je to moj školski drug – psihopata. Došao je do našeg broja pre nego svi prijatelji, nismo ga još ni prijavili na naše ime.
– Sad smo blizu, tu sam, na kilometar od tebe – rekao je zloslutno se cerekajući.
– Samo mi, molim te, reci, kako si pronašao moj broj – zavapila sam.
– Upamti već jednom, znam sve o tebi. Znam gdje ti radi muž, znam da imate bebu, viđam te svakog dana. Usput, mnogo si se ugojila, ali meni si i dalje lijepa.
– Reci mi samo šta hoćeš, zašto me proganjaš?!
– Nemoj da podižeš glas na mene, ne podnosim to. I ne proganjam te, hoću samo da te čujem… I da te gledam… Sad je sve mnogo lakše otkad sam u Novom Sadu.
Drug inspektor
Gospode, ovo nije noćna mora, već horor. Sada sam u svakom prolazniku videla Miću, kad bi neko zastao pored kuće, dobijala sam napad panike.
Nenad i ja obratili smo se našem starom drugaru, koji je u to vreme postao inspektor u policiji. Mislili smo da ćemo uz njegovu pomoć lakše rešiti problem, ali prevarili smo se.
I on nam je, kao i njegov kolega kojem sam se obratila pre mnogo godina, rekao da tu nema osnova za pokretanje bilo kakvog postupka, ali proverio je da li je Mićo prijavljen u Novom Sadu.
Nije ga pronašao, i tu smo stali.
Bile su to crne devedesete, policija je imala mnogo preča posla od hvatanja opsednutog psihopate koji povremeno telefonira, ne preti i nije nasilan.
Bar zasad…
Ako nešto krene po zlu – e, onda će sigurno reagovati.
Treća decenija – konačno spas?
Prolazilo je vreme i sve je bilo po starom, Mićo je i dalje bio tu. Promenila sam posao, naravno, odmah me je pronašao, kad se firma preselila, zvao je već sledećeg dana.
Tako je bilo i narednih deset godina, a onda sam, posle jednog poziva, zamolila kolegu na portirnici da mi više ne prebacuje vezu.
S poslovnim partnerima ionako sam komunicirala mobilnim telefonom čijeg broja moj mučitelj ipak nije uspeo da se dokopa. Portir, bivši policajac, upitao me je u čemu je problem i klupko je polako počelo da se odmotava…
Ispostavilo se da se s Mićom zna s ratišta i da je reč o poremećenom tipu čije je postupke teško predvideti.
Jeste, preselio se u Novi Sad, podstanar je, često menja adresu, ali kolega je znao gde ga može naći.
– Njega samo treba dobro uplašiti, a to prepusti meni, boji me se kao najvećeg zlotvora – umirio me je i istog dana potražio Miću.
Ne znam kako je to uspeo, ali moj progonitelj me je najzad, posle punih trideset godina, ostavio na miru.
Nisam mirna
Međutim, nisam se sasvim opustila jer sam dobro upamtila šta mi je kolega kazao – nepredvidiv je i opasan.
Znam da ova priča ne može poslužiti kao nauk, jer ne postoji pogrešan korak, postupak, niti povod za ovakvu i ovoliku torturu.
Problem je isključivo u glavi poremećenog čoveka, a takvih kao Mićo ima na stotine i svakog dana se s njima mimoilazimo na ulici, što, naravno, ne znači da treba zazirati od nepoznatih ljudi.
Ali, malo opreza nije naodmet…
Podseti me šta to beše ljudskost: Šta smo naučili od manijaka iz tramvaja?
Dodaj komentar